Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 141

претци наши проиикнути били великијем еначајем светијех цркава за народ и за хришћанску просвјету. Нећу спомињати ни Стевана првовјенчаног, ни Стевана Дечанског, нн св. Саву, ни св. Максима, ни мајку Ангелину, ни све друге славне и побожне велике претке наше, који су црквама светијем своју славу видјели, у црквама духовну утјеху налазили, а у узвишеннјем црквенијем молитвама прави пут, којијем се до спетитељскога вијенца долази, те посташе код Бога на небу наши моћни заштитници. Нећу спомињати, како су се претци наши па и сап српски народ и до новијих времена одликовао увијек особитом л>убављу к светим црквама, жртвујући и од уста својијех, само да му чим више цркава буде, да му чим сјајннје оне и богатије буду, те похађајући своје цркве правом хришћанском ревношћу и молећи се у њима и напајајући се ту онијем јеванђелскијем духом, који га је одушевљавао на свако племенито и узвишено дјело. Нећу ово и много друго спомињати из наше народне иовјеспице, него ћу навести један примјер из ње, који нам најживље показује, колигсо је наш српски народ знао цијенитн значај цркве и коликоје светињу њепу вазда штовао. Кад Османлије освојише Восну, османлијска војска бијесно је напала била на једно знатније српско мјесто, те је мачем и ватром пријетила свакоме, ко се није хтио одрећи хришћанског имена. Наишавши на тврдост у вјери босанскијех Срба, немилице је она таманила народ и свакога с реда смрћу морнла. Опорбе није могао биједни народ да даде дивљаштву Османлија, те је гинуо вјером у Христа Спаситеља. У бјеснилу својему насрну иа цркву, да је ватром униште. Али тада код оно мало још народа, што је остало било, узбуди се света ревност, да

сви до једнога прије изгину,него да допусте да им се светилишта погана рука дотакне. Опколе цркву сви, колико их је било, те падну на кољена и открију груди своје да их ту све побију дрије, него што им цркву дирну. Небеска без сумње сила укроти на један мах силу османлијску, — и црква буде сачувана од огња и остаде неповријођена! На колико да није поучан, браћо, за нас овај примјер? Он нам показује не само како су претци наши уважавали цркве своје и штовали их, и како су да очувају светост и неповријеђеност њихову готови били и живот свој радо жртвовати, него нам показује још, како и сами невјерницп 8наду у часу да штују божји дом, знаду да пред божјим домом укроте и најљућу страст своју! А како ми, браћо, данас поступамо? Слиједимо ли у овоме ми примјеру нашијех славнијех предака? Ја нећу ни да говорим о томе, да ли би ми кадри били озидати о нашем трошку једну цркву, или неку стару цркву обновити. Нећу да говорим, би ли ми готови били да жртвујемо живот свој, или и просто да подлегнемо каквој јачој матерјалној жртви, да очувамо од погибли цркву своју. Него питам ја само ово: поштујемо ли ми цркве наше као што треба? Долазимо ли ми у цркву сваки пут, кад нас она на молитву зове? Ако долазимо, стојимо ли ми у њој побожно н као што приличи дому божјем? Тешко је стављати оваква питања, али су наступила код нас таква времена, да их стављати морамо. А још је теже, кад морамо по души казати, да свега тога код нас већ готово са свијем данас не бпва. А бива ево шта. Бива, или да слабо или никако не долазимо у цркву, или ако кадго^ п дођемо, да стојимо и вла-