Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 232

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. б

143. У тврдњи,- да материја може неограничене намјере имати, видим ја не само тешкоћу, него немогућиост; а у начелу: да неко мудро биће матерпјом и но својим бескрајним сврхама и својом свемогућом вољом влада — не видим 1 никакве тегакоће. Волтер св. 40 стр. 312. 144. Нпкакво људско друштво не може ностојати, као што и незнабошци п Хригаћаин признају, — ако се не призна нека иевидљива моћ, која људским живогом и приликама управља. /)'. А1етћсг1, Епсус1ор. АКгегзте. 145. Догмат о промислу тако је нузкан за спас људског рода, да се ни један разборит и поштеп човјек не смије усуднти, да о таквој истини, која човјеку ни у ком погледу шкодпти, а увијек му много добра допијети може, — посумња. Ми не сматрамо догму о промислу као систем, него као стаар, која је сваком разумном човјеку јасна и доказана. Ђолтер Ј)п1. рћИозорк РгсЈасс. 146. Ваља признати, — велн Кант да ум људски неби ни данас тако савршено познао опћих моралних закона, да и јеванђеље није тако јасно учило. ЈасоН 1Уегке III., 322. 147. Нека култура напредује, нека се наука шири и дух људски нека се диже колико му драго, узвигаену културу Хришћанства неће никада падмашитп. Сб1ке Ескегт стр. 171. 148. Вјера и морал нужне су подпоре опћега благостања. Онај не љуби своје домовине ни свога народа, који та дпа моћна стуба људске среће поткопава. Сваки их прави државник исто тако љуби и штује, као и сваки побожан човјек. Колшсо вјера и морал унапре^ују срећу народа и благостање државе, неда се

измјерити. Шта нам може осигурати пмање, живот и част, ако се не осјећа и не уважава религиозна обавеза прп заклетви, која је последњи ослопац нагаих судова? Разум и искуство доказују, до морала не може бити у народу без вјере. \Уа$скт%1оп. Каитсг „сИе п ЈегегпГ ^1еп Б1аа(еп иоп N. Атег. 1, 3. 149. Гдје год има државе и државнога живота, тамо је и вјера потребиа. ЈВолтер, ТгаИе (1е 1а 1о1егапсе с. 20. 150. Сва органска створења, од искони па до данашњега дана, постала су по свој прилици од заједничког претка, у кога је Вог дунуо душу живу. Чарлс Дарвип и ириродњак. 151. Опгата милошта мораће уродити бољим родом од несвојтљиве охолости. Нације које су одушевљене осјећајем религиозннм, које се ма каква била политична историја њихова, слажу у томе, што су смирене, имају много љепгае паде од иарода, који је изгубио сваку вјеру у будућност, и који живи без икаквог Бога. Дрепер, његова истор. умн. разв. Евр. књ. II. стр. 355. 152. Ми сасвим пезнамо првобитни узрок свију тих сила и по свој прилици иикад га нећемо ни знати. Грове , велшси Енглески фнзичар стр. VIII. предговор. 153. . . . Вријеме је да се растајемо — ја да умрем, вп да живите; но чија је судбпна боља то незна ннко осим Бог. Сократ. 154. . . . Све су ствари постале операцијом божанског умног узрока. Платон. 155. Онај дух од ког произлази све гато је било, у коме живи све што је било, коме све тежи и у коме напошљетку