Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 260

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

извјезвбати п приправити ва самостални рад, који отпочиње читавим низом дирских и драматских производа. У овим радовима дотле је успио, да је дубровачко далматинску поезију подигао до највеће висине. Прво умно чедо Гундулићево бјеше превод чувеног историјског епоса: „Оелобођени Јерусалим" од италијанског пјесника Торквата Таса. Како по избору дјела тако и по ваљаности самог превода могло се већ унапријед судпти о величини његова духа. Ево првих стихова из прве пјесме његовог пјесничког рада: „Ти знаш да св'јет сам' ужива „Да г 1 опија вода чила, „Коју Парнас свуд разлива „Разблуднога свог ив крила. „И да сладцијем у пјеснима „Вјешт' истина покривена. „Моћ омекшат 1 срца има „Од лишице и камена. Његова лирска пјесма „ Сузе сина рааметнога и и настирска драма „Дубравка" могу се сматрати као ремек дјела ове поезије. „Гундулић је тим списима већ дао одушка свим својим осјећајима духовним и свијетеким; али се још нпје исцрпила његова машта: на против, она се тек сад залећела и најбујнпје излила замислив и изведавшп велпки еп „Осман" у коме се броји близу дванаест тисућа стихова". (М. Бан). Но како романтика у то вријеме даваше духовима више слободе то ни овај спјев нема оног јединства и збијености, коју класичност од пјеснпка захтпјева, пошто се главна мисао у овом епу не концетрише на једну личност него је развучена између Владислава и Османа, који скоро псту вриједност имају. Али обје ове личности изгледају више споредне него главне, кад се узме у обзир главни смјерови епопеје, а то је оелобођење јужних Словена испод турског јарма, те излази да јунак у овом спјеву није ни Осман ни Владислав, него јузкно Словенство, на првом мјесту Српство. Но са гледишта историје ктБижевности од највећег је значаја, што Гундулић први међу својим земљацпма ступи упоредо са српским гусларом на чисто народно земљиште, узевши за свој спјев предмет из народне историје, као п то, што опет први прекорачи оне уске границе, у којима се тадашњи пјесници кретаху, пошто

ова појезија живљаше само у випгам круговима и слојевима народним. И ако Гундулић бјеше у тијесној вези са највећим јевропскпм пјесницима свију времена, ипак још у тјешњој вези бијаше са ерпским гусларом; исте мисли и исте жеље заношаху његову пјесничку душу; иста туга и исти јади цпјепаху његово српско срце. Велик је био испосннк и добар католик, али још већи Србин и ватренији родољуб. ЈБуто је цвилио над гробом српске пронасти, али се увијек дичио и поносио српском славом и српском величином. Он сматра Маћедонију за српску покрајину, ушљед чега и Александра великог назпва Србином; ну није погрјешка, што вели, да су Дренопоља српска поља, јер то и из историје знамо. Увијек му је на језику Косово, Милош и Марко. Једном ријечи свуд наилазимо на одјеке из српске историје, а особито у 8 пјесми, гдје се износи несрећна еудба породице Ђурђа Бранковића. Гундулић је био Србин, то је већ доказана ствар; исто нам најобилније доказује његов „Осман". II ако би наша браћа Хрвати неправедно хтјели, да је и он Хрват, ипак им треба опростити, „а п грчки градови отпмали су се за Омира, досгојно је, дакле, да се и онп отимљу за Гундулића". Не можемо пропустити а да не наведемо, како Гундулић, сањајући о јединству јужних Словена не позивље свог идеал -владара на престо Симеонов, а још мање Звонимиров, него као Србин српски кличе: „Немањићу да Стјепану „Намјесник си круне цареке, „Чим под тобом земд,' остану „Српске, рашке и бугарске". За тим му препоручује, да једно одјељење своје војске пошаље у „старо" Никопоље, гдје се — каже — „Марка Краљевића. ... још поп јева бојна срећа' 1 , а њему самом вели : „Скокни коња по Косову. „Гдј' уби Милош цар 1 опака, „А к б Јелому Смедереву „ П ош.би киту твих јунака. „Дај д 1 одахне и ночине „Укопаних неп'о кости „Ћурђ 1 деспота и Јерине, „Ких зет. Мурат ожалости"..