Босанско-Херцеговачки Источник

С *р. 316

Б.-Х. ИСТОЧНИК

С*. 7 и 8

Свештеник. Псовка је грјех, који се забрањује у седмој заповијести; псовка је пут к развратности, она је ријечима извршена развратност. Гдје се псује, ту се у полак појављује и нечистота, а нечистота је грјех смртни. Кад је Господ Исус Христос распет био, онда га је грдио онај разбојник што је био на лијевој страни, а грдили су га ријечима и они поглавари и старјепшне који су викали: „А, а, то је онај што вели да може разорити цркву и за три дана је опет сазидатн!" Св. апостол Павле, захтјева да се срамне ријечи међу Хришћанима не говоре, да им ни имена нема. (Ефес. 5. 3. 4.). Псовка скрнави и наше изображење и слух и језик и владање наше. Је ли могуће да човјеку пред очи не излазе неваљалства, кад неваљале и срамне ријечи пушта на уста своја? Слух наш који треба да пази само на чисте и корисне ријечи, са гадних наших ријечи кужи се и скврнави. Језик који би требало да слави Бога, обесвјећује се псовањем. Помислите само није ли грјехота, оним истим језиком — којим прнзивате име Божије. име ода и сина и светога духа. —• развратне и гнусне ријечи говорити. Па што је још страшније. Р>и примате па своја уста св. тјело и крв Христову, па на та иста уста говорите погане ријечи. На пошљетку људи доброга владања, кад вас чују гдје говорите којекакве гадне ријечи, покваре се и иођу вашијем трагом. Но да вндимо кога ви грдите и коме досађујете вашом виком и нсовком? Своје жене. које вам дјецу рађају, своје матере, које су вас родиле и одхраниле. 0, како је то гадна неблагодарност! Питам ја вас, могу ли се добро владати они, који често псују? Та ти људи обично и сами признају да су невал,али само што се још диче својим неваљалством. Ја готово не могу ни вјеровати, да човјек, који радо пеује, није и развратан. Оеобито је гадно чути, старе људе и родитеље. гдје псују нред женама и дјецом. Јсдна жсна. Тако је, часни оче, па опет наши мужеви често говоре погане ријечи и пред својим одраслијем шћерима. Само да знате колико између нас с тога грјеха (т. ј. свађе) бива. Свешшеник. Видите, каква се темељна тужба противу вас. доноси! Видите, како сте ви јако У неваљалства забраздили! Доиста се човјек мора чудити, одкуда у вас тај неваљали нехришћавски обичај. 1ај се обичај само ђаволу може

допадати а ником другом. Он нас и наводи на тај ногани грјех. А да није и међу вама која, што непристојне ријечи говори? (окрене се к женама). Парохијани (готово сви заједно). Што је истина, истина, оче. Жене не псују. Само по гдјекоја се нађе, али то су безобразнице, што немају стида ни поштења. Свештеник. Али жене опет имају други неваљали обичај, што проклињу друге, а највећма и најчешће своЈу рођену дјецу. Оне сваки час говоре: „Иди до ђавола; иди к врагу на благослов; враг те однио; виле те кидале" и т. д. Знате ли ви шта је клетва; знате ли особито шта је клетва родитељска? Та ви желите својој дјеци, својим најмилијима свако зло, кад их кунете. Једна жеча. 0 сахрани нас Боже од свакога зла. Ми, оче, не мислимо тако као што говоримо. Знаш ми то само у злу срцу кунемо, али послије одмах на то и заборавимо Свештенш. Вјерујем ја, вјерујем, да ви нехотице и само из обичаја кунете своју дјецу, кад укора заслуже. Знам ја и то да такве клетве ништа не вриједе. Али ипак искуство свједочи, да дјеца коју родитељи често куну, небивају у животу иотпуно срећна. Ево вам једног примјера за то. Мати нека била је врло љутита, па је често клела своју дјецу. Па гле, нека дјеца једно за другим помру, и она за кратко вријеме остане сама самохрана, а имала је прије петеро дјеце. Сад тек кад је и пошл,едње дијете сахранила, отворе јој се очи и она остане сама себе гристи што је своју дјецу проклињала. Тако се неко вријеме гризла и једила, док напошљетку не нолуди и сама се не убије. Једна жсна. 0, та нећу ја више никада клети своју дјецу а нризнати морам да сам и сама до сад то чинила. Савјетоваћу и друге. да се одуче од тога неваљалог обичаја. Свештеник (свима). То још није еве, што сам хтио да кажем. Ви често проклињете један другога, па и саму домаћу животињу. Ви називате један другог и једна другом ђаволом, врагом, вјештицом и т. д. — То је зло и наопако. Ларохијанин. Та знаш, оче, ми онда запсивамо марву, кад је лијена и бијесна, и кад неће да нам но вољи иде. Иа онда се ми разљутимо, иа морамо тућц и псовати непокорно марвинче,