Босанско-Херцеговачки Источник

■1ИЦ

БОСАНСКО- Г

ч

уесечни духовни часоние за црквеноросвјетне потребе српско-нравославног светтенства.

Свеска VII. и VIII. Сарајево, Јули и Август 1893. Година VII.

Нешто о празновјерију (Мјесто наст; Празновјерје може имати убптачних пошљедица по здравље човјечије. Антихигијенске предрасуде, некорисиа врачан>а и бајаша, шта више и којекакова отровна пића (декокти) кадра су човјека у гроб спремити. Сеоске врачаре или како их овдје зоку „бабе збире" нетребају дијагнозе, нетребају ни да виде болнога и рецепат је готов. Топе уг.ћечке: „Иде урок путем, носи тикву, тикпа паде, уроци полећеше: као облаци по небу; као вјетар по гори; као плини по води; као росица по травици. Измјерише небесгсе висине, и морске дубљине; одоше у мисије: ђе жарко сунце не сја, ђе оре не пЈева, ђе кока не квоче, ђе крава не риче, овца пе блеји, 1>е данак не јечп, ђе кустура не звечи, ђе наћава нема, ^е планинка крушца не смотава, ђе ее Б01 1 не молн и свог сјемена не сије. Ни на мору моста, хш на гаврану биљега, ии у

Уредник: Ђ. ПетровиЂ, протопреззитер.

: његовим ношљедицама. ка свршетак). камену мозга, ни у ћени друг - а, ни у тикви суда, ни на пјевцу струне, ни на магарцу перја, ни на вуку звона, ни на вучици рога, ни на Ники урока" 1 ). Ако то ие помаже, лију коситар и погађају болест. Ординирају, да се пије какав „ппхЦпп сотронЈГит", урин човјечији, да се удшпе дим од сагорјелшх пасјих длака, комадпћа коњскога копита, човјечјих ноката, или од којекаквнх других смрадова. 0 љекару и медицини имаду по каткада врло чудне појмове, држе да лијекови нијесу ншпта друго него „шпеције" отрова. Мимогред нека је речено, да су овакик предрасудама, поред другога, доста криви п неки љекари, који, ма да им је у хрнстијанској дужности да се и код проста кревета болесникова за часак заб.аве поуком и упутом, брзају онамо, 171 је II Вееовип ; Живот и обичаји Срба Граничара.