Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. зео

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

гледа и систематисања знања иодијељено у VIII. глава. од којих опет свака имаде у виду параграфа (а тако је и у уводу и у опћем погдеду) своје пододјељке. У I. глави говори се о појаву и ширењу Хришћанства међу Србима до УП. вијека (§ 9. и 10.) гдје се наводи, како су Срби још у апостолска времена ширили се по овијем крајевима до Солуна, и поступно од њих, а од других проповједника, грчких и римских, вјеру Христову примали, затим како је, и ради чега је год. 535. установљена „првојустинијанска архиепископија"У П. глави говори се о даљем ширењу Хришћанства међу Србима, и стању цркве од VII. —IX. вијека (§ 11. п 12), гдје се означује вјерски уплив и настојање цара Ираклија, и рад римског свештенства у нашим западним земљама, те установа српске епископије у Раси за кнеза Мунтимира. Ш. глава (§ 13. —19.) посвећена је добу апостолског рада св. еолунске браће, Кирила и Методија, које писац назива србо-словенским апостолпма и Србима, и гдје се опширније износи њпхов живот и њихови подвизи. успјеси и страдања по Моравпји и другијем српским и словенским земљама, а тако се исто оцртава п рад њиховијех ученика. Глава IV. посвећена је „српској цркви у Далмадији" од VI.—ХП. вијека (§ 20.—28.), и у њој се говори о ширењу Хришћанства међу Србима у Далмацији, гдје се узима осим грчке и латинске Далмације још и стара Хрвацка држава; за тим о оснивању римске митрополије у Спљету и „нове српске" у Задру 1 ) и о њиховом раду међу Србима; о подјели српскога народа на Хрвате и Србе, коју изведе грчки цар Никифор са царем Карлом великим у VIII. вијеку, и о даљијем пошљедицама те диобе; о оснивању нинске епископије и покрету за установљењем народне цркве у Хрватској са „србословенском службом у цркви исрбословеиеком књижевношћу"; о борбама пзмеђу српства и латпнштине у томе крају, и о раду спљетскије сабора у X. и XI. вијеку. ') П°д српском митрополијом у Задру разумије писац уставовљење епискоиије, коју тамо нодигоше Грци у VII. вијеку, као господари онога краја, да н»оме ставе нревагу настојаљу Рима путем спљетске надбискупије и притегну Срое Далмације, Хрватске, Босне и Хума источној цркви и управн Цариградскијех иатријараха. Но ја знам, по нему ј© ТЗ епископијл била срцска!

У V. глави гсвори се о животу и развитку „српске цркве" у појединим српским жупанијама од X.—ХШ. вијека (§ 29.—36.), гдје се приводи стање цркве у загорској „Сербљији" од времена Мунтимирова, те о првенетву и сасређавај ућој снази рашке епископије ; за тим о стању њеном за краља Чеслава, Владимира и Бодина, и оснивању јадарске мнртополије у Ваљеву за Часлава ; о обновљењу првојустинијанске архиепископије у Охриду и борби „српске цркве" против римпапству и увађању догмата „Шшсрге", те установи дубровачке латинске митрополије; о борби против освајајуће струје богомилске; о стању цркве у дукљанско-зетској жупанији и успостави архиепископије у Бару дукљанском за владе Војисављеве, са намјером, да привуче све Србе у црквену заједницу, независну од Рима и Цариграда; о црквеним одношајима у Дубровнику и оснивању дубровачке митрополије год. 1102., којом римска црква хоћаше, да привуче себи српске цркве Захумља, Травуније, Рашке и других крајева; о српској цркви у Травунији, њемом оснивању и даљијем фазама до сједињења са жпчком архиепиекопијом; напошљетку о „српској цркви" у Босни и Хуму, њеном стању и борбама са римском црквом и богомилством, које да се у Босни нарочито развило и напредовало, и нарочиту своју цркву основало. У глави VI. (§ 37.—42.) говори се о биједном стању „српске цркве по свијем крајевима, гдје се понајприје баца општп поглед на стање исте цркве и износе околности које су сметале мирном и правилном развићу и напретку црквеног живота српскога народа, а касније говори о појаву и развићу аријанске и павлићанско-богомилске јереси у српекој цркви, и износе поједине тачке учења богомилско-патаренске јереси, и означују друге њихове уредбе; послије се говори о насртајима рпмске цркве на српску јој другу, а за тијем о славнијем мужевима, који стајаху на бранику српске цркве у првоме периоду њеног живота. Глава УП. (§ 43,—50) посвећена је ознаци разнијех црковних установа и српских светиња, гдје се говори о црквама и манастирима, о мирском свештенству и његовом и црковном издржавању; о манастирима и калуђерима српским ; о богослужењу; о крсном имену; о црковној јерархији и суду; а закључуја општим цогдедом