Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 362

Б.-Х. ИСТОЧНИК

С«. 7 и 8

што их из српских земаља протјераше св. Владимир, Бодин и Ст. Немања, станили се у Босни, и туј се тако умножшш, да их је морао помагати и штитити и сам Кулин, па чак поћи трагом огромне масе својих поданика, и прнјећи у Богомиле; како је главни узрок томе Кулиновом отпадништву била околност, што папа и Угарска потчиннше српске епископе, бесенијског и стонског спљетској надбпскупији, а он хоћаше, да се тијем прелазом отме претензијама угарскпм и римским. У § 36. наставља се истијем правцем црквена историја Босне и Хума, и туј смо сретни поново чути, како је бан Кулин са својим родом и са 10.000 Срба босанских прешао год. 1191. из римасе цркве у Патарене 1 ), који се услијед тога осилише и умножпше по цијелој Босни, Хуму, Далмацији, и Гор. Панонији; како Патарени тада у Босни основаше своју нарочиту националну цркву, коју прозваше „ Патаренска српско-босанска црква и и уредише јерархију. којој на челу бијаше „дјед — владика и 12 стројника"; како се тада као највећи проповиједници те цркве одликоваше зчдарски сликари и златари Матеј и Аристодије; како Патарени својом чврстоћом и примамљивим јеретичким назорима загрозпше православној српској цркви, а римској зададоше <'мртни ударац у тијем крајевима, пошто немало сви католици иријеђоше у Патарене; како је Вукан Немањић оптужио Кулина папи за његову тгриврженост Патаренима, и тиме изавао оно силно мијешање папе и Угарске у унутрашњи живот Босне, гдје се дотична акција по реду приводи (папина наредба краљу Бели Ш. и Кулинова одбрана; тужба спљетског надби скупа и поновна наредба папе, да се удари на Босну; Кулинови маневри иизвијање; састанак на Болином пољу и изјава дотичних црквених претставннка; пут Љубиња и Драготе у Угарску зарад потврђења оне изјаве пред краљем; извје штај Каземаријев о тој ствари); како је Патаренство у Босни још вигае оскочило за владе Стефана Кулиновића, кад остаде без успјеха папино настојање, да подигне „Србословене" по ') Ово пигачево употребљаваље израза „Патаренп" у замјени за израз „Богомили" није правилно. Богомили бијаху словенски, а Патарени шшцијално шалијански јеретиџи. Истина, било је јамачно и једнијех и другијех у Босни и Хуму, али они „Иатарени" ваиста не бијаху основатељи оне тобожње: „иатаренске сриско-босанске цркве ! и Да су у опће шта оснивали, — они би основалн једино какову талијанско-џатаренску цркву.

Хрватској и Далмацији, и угарски клир на крсташки поход против Босне; како папа иза латинског освојења Царпграда хоћагае опет да подпгне Угарску на Босну, да је освоји, а јеретике и расколнике протјера и утамани; како Патарени нешто посумњаше у бана Стефана, па га протјераше, а поставигае за бана јакога тгривржсника своје јереси, Нинослава ; како папа год. 1232. изведе први крсташки поход на Босну и примора Нинослава, да призна папу и римску цркву; како папа поче ширити католиштво по Босни и постави тамо нарочитог епископа католика, али да се томе жестоко одупријеше босанске сриске владике и Патарени; како је поведен други крсташки рат у Босни (1234.—1238.), који нагна бана Нинослава и његов народ: „да се још више одрекну римске цркве, и иридруже источноиравославној цркви и ; како се тај рат најприје свршио побједом православних и патаренских Срба босанских, — али касније издао Себислав Кулиновић (Стефанов) и онда поведен нов рат са угарском побједом, али касније, год. 1239., народ уста листом, и поништио све оно, што су папа и Угарска тада у Босни основали и поставили; како папа г. 1246. спремаше нов крсташки поход на Босну, кога је имао да доведе калочки надбискуп; и како се тада лукав ноказао онај прије јуначки Нинослав, па ударио стазом Кулиновог извијања, и изјавио папи: „да је и он, а п сви његови поданици у Босни да су чисти католици и одани римској цркви"; како је овај на то дозволио употребу глаголице и србословенске службе у црквама југозападних Србословена; како је та потчињеност српске цркве у Боснп бпла и сувише илузорна, пошто је српскоправославна прква и на даље одржала свезу са пећком патријаршијом ('?!), Срби Патарени остали под својим дједовима, а само неколико доминиканских калуђера, и врло незнатан број Латина, припадали папској управи; како се „српека рпмокатоличк* црква у Босни" појавила тек у XI 2 ) вијеку, и то упоредо са ширењем Патарена; како је рпд и настојање римских папа око тобожњег обраћања Патарена, ишао само овијема у прилог, пошто су велике и неоправдане претензије рнмске цркве, као и некоректно и охоло понашање и неискрен рад њенијех мисионара, 2 ) Овај број неће бити овдје умјестан. Напрво се вели да се Богомилство почело ширити и множити по Босни тек за бана Кулина, а го је било истек концем XII. вијекд.,