Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 378

В.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

се вијерни к богослужењу гласом трубе. У палестинским пак манастирима лупали су монаси чекићем у врата ћелијска. У женским опет манастирима бирао је сабор калуђерица пзвјесне монахиње, које су имале громки глас, те су ове долазиле свакој ћелији и јасно пјевале : „лллил&л". А у неким манаетирима, особито у Грчкој и Палестини, употребљаваху се ради сазивања вијерних к богослужењу клепала, звечке и било, па и јеленски и бичији рогови. Клепало бјеше дугачка узана даска из јасног и сувог дрвета с округлом дршком у средини, коју су монаси у једној руци држали а другом чекићем у њу лупали. Бнло бијаше такођер даска, само подебела и краћа, која је на згодном мјесту висила (пред црквеним улазом) и у њу се чекићем ударало. Звечка пак бијаше у полукруг — у форми дуге — савита гвоздена даска, која је као и бнло висила и која је танке и њежне гласе а при том силну јеку, која се на далеко чула, издавала; дочим је било потмуло и не тако далеко одјекивало. Понеки манастири у Светој Гори Атосу, — Синају, Србији и Бугарској, 8атим сви без изнимке манастири у Фрушкој Гори а и остали у митрополијп карловачкој, задржаше данас сва та оруђа првенствујуће Христове цркве, те се поред звона и њима служе. Тако је то било све дотле. док епископ холандскп Павлин није у VI. вијеку изумио ввона. Но звона та, која је Павлин изобрјео, нијесу одмах по свуда у црквену употребу уведена била. Тако је то са сваком новошћу. Тек у УП. впјеку уведена су звона у општу црквену употребу на западу. Из почетка су употребљавана мала звона. Према томе не бјеше потребе, да се подижу одијел.ене куле или звоници за њих. Два овећа дрвена ступца укопана у земљу и одозго спојена дебелом гредом, о којој је висио дрвени круг са неколико мањих звона, бјеше први звоник. Кад Је требало звонити, круг се заљуљао и звона одаваху од себе силне п разноврене звуке. Куле или засебне звонике почеше поднзати под конац УП. вијека, кад су се звона на западу не само тако рећи одомаћила, него и кад је било већих звона. Нременом су се звона све внше и више усавршавала и што се тиче гласа односно хармоније, а и што се тиче велнчине. На већим звонима стављали су звоноливци и разне натппсе, који су н. пр. изражавали цијељ звона, име да-

родавца, васпријемника, звоноливца и т. д. а стављане су и слике разних светитеља и угодника божијих, којима су звона посвећена. Исток је ту новост т. ј. звона примио са запада тек у IX. вијеку. Са истока примише и усвојише све оне цркве, које су из Византије Христову вјеру примиле. У Русији су се звона појавила заједно с хришћанством. Руси их добављаху страном из Цариграда, страном из Херзона (Корзуњ.) Но за дуго су се у руским црквама иза пријема Христове вјере употребљавала била, звечке и клепала, пошто је звона било тешко доважати из Грчке, а занат лијевања звона није био у Русији одмах развијен. Звоноливство у Русији било је понешто развијено већ у XII. вијеку, јер се вели, да такозвано скушптинско звоно у Новгороду потиче из XII. вијека. А о Данилу Галичком и Владпмиру Васпљевићу, који су живили у ХП1. вијеку, зна се, да су се живо старали, да се цркве снабдију звонима. Прво веће звоно које је саљевено у Русији, потиче из године 1558. Саљевено је за Новгородску цркву св. Филипа. С почетка су у Русији употребљавана мала звона, а вјешана су бпла тамо гдје и клепала т. ј. под кровом на уласку у цркву. Но већ у XIV. вијеку добављаху Руси већа звона, а за њих морадоше и веће звонпке подизати. Први звоници у Старој Русији градили су се уски и високи, а некад и округли налик на ниске куле са шпљастнм врхом. Највише су се подизали баш уз цркву, а врло мало бијаше одјелитих. У XV. вијеку порасте у Русији број црк-ша, а тада се почеше појављивати још већа звона. У XVI. вијеку саљевено је, у Русији доста великих и тешких звона. Бијаше их тешких и до 3000 пуда. Највеће звоно не само у Русији, него и у цијелом свијету саљевено је у XVIII. вијеку у Москви. Познато под именом „цлрћ ко/кжол-ћ" (цар-звоно) важп 10.000 пуда. Цпрћ колоколт* лежи на постаменту од гранита украј Ивановог торња у Москви. У Старој Русији радо украшаваху звона разним орнаментима међу којима се налази рељефних изображења светитеља и государа њиховпх, и грбова н других спмволичких фигура, арабееки и т. д. Москови надјенуше неким древним звонима нарочита имена, која изражаваху или њнхово происхођење или својства звука и гласа им н. пр. реут, н^.тинт*, глу^ш, шнрокји И Т. Д.