Босанско-Херцеговачки Источник

&-Х. источштк

Природно изванредним душевним својствима обдарен, он је једини био, који је из овога краја за вријеме устанка о грозотама, патњама и невољама мукотрпнога српскога народа извјештавао европску јавну штампу, те тијем путем пред ведесилама тражио му лијека. У овом погледу доста је ако подсјетимо поштовану читалачку публику само на некоје његове дописе штампане у „Застави" у броју 194. од 1876. г. и у бројевима 89, 90 и 176 од 1877. године, па онда у „СЉгоги" и тоу броју 4 и 5, од 1877. године Значајно је и врједно да се на овом мјесту спомене да је присуствовао лично при преносу Бранкових костију, које такођер свједочи да је жарко љубио и поштовао српске књижевннке и пјеснике, и на тој свечаности при обдржаваном банкету паламу је у част трећа „Здравица" наздрављена од стране одбора као родољубивом Србину и устрајном борцу за српска народна права. Уважен због свога поштеног рада и родољубља, позвала га је српско православна црквено школска општина у Босанској Градишци године 1880 да кумује при освештању нове им српске школе, којег одликовања радо се и примио. И тако бисмо могли још многе п многе стварне доказепред јавност изнијети,који би карактерисали његов поштен рад и његове врлине српсгшјех осјећаја, — али држимо да је својом дарежљивом руком утро мпогу сузу са очију сиромаха, јадника и бједника, да је мпогпм невољницима био отац и мајка, да је о сваком српском „Божићу" и „Васкрсу" многог ђака сиромашних родитеља заодјенуо,— да је многе и многе гладне нахранио, жедне напојио и сужне у тамницама походио тјешећи их да духом не клону. У кратко, био је у свој величини срцем и душом одушевљен Србин а уједно и побожни Христјанин. Своју душу брнжно је до посљедњег издаха чувао, да је себнчност и лакомост не упрља, да је не Хришћанским животом не окаља. — Био је вавјек задовољан са оним што има, није никад тежио за прљавим добитком. По нарави увијкблаги мио, освајао је срца свпју и био поштован од старих и младих, страних и својих, од богатих и убогих. —

Гласо смрти његовој одјекнуо је слично муњн и грому, и за кратко врјеме окупио се мпоги народ без разлике вјере да код одра над мртвим тјелом милог покојника пусти сузу жалоенпцу, те с њоме у једно да изкаже и ожалошћеној породицн своје искрено саучешће у вељој тузи. Дана 16. Августа о. г. у 10. сати нрије подне био је погреб. Код опијела чннодјејствовао је овдашњи Високопречасни г. Архпмандрит Мелентије Опачнћ са четири свештеника. Ову тужну свечаност, која је управо величапствена била, увеличаше поред ова,ашњег многобројпог грађанства чпновништва још и многи страни. На гробу опростио се с покојнпком г. Никола Стојановић овдашњи грађанпн. Говор је својом садржином потресао душу и срце свакога ирисутнога и то у толикој мјери, да је сваки јецао и гушно се у сузама. Затим је одпојано „ЕЉ гма пл.илтк", и тијело погеојншсово сахрањено је у новосазиданој гробницн у старом овдашњем гробљу. По жељи покојннковој с њиме је у гробницу спуштено и попрсје (салик) Бранка Радичевића, који је покојпом Лази идеал био. Овдашња српска Омладина при крају отпјевала је пјесму тугованку: „Мнрно спавај !" те тиме учнннше на овој тужној свечаности пошљедну почаст сјени покојниковој. А сада завршујући овај некролог, молнмо врлог покојника нека нам опростн ако смо који важнији цвијетак у сплету вијенца његових заслуга и врлина изоставили, или ако смо у незнању људском мало рекли о свнјетлој слици без пријекорног му живота. Међу тим он ће са племенитог срца и душе његове, са неуморнога труда којим је служио српској цркви, школи и народу свом, са родољубља, милостива срца, дарежљиве руке, благе нарави и добре воље своје остати у вјечитој и незаборављеној успоменн међу нама и другом браћом Србадијом. Бог да га прости! Мир пепелу његовом! У Прњавору, 24. августа 1893. Српско-правосл. црквено-школска оншгипа. Иредсједник: Малош Антонић.