Босанско-Херцеговачки Источник

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 375

стантина Великог год.: 313.? и т. д. И зар, с друге стране, при предавању другпх предмета, не стоји над предавачем други, виши од њега, авторитет, при предавању на пр. таквих истина, да је ова држава велика толико и толико, и да су јој гракице ове и ове и т. д. ? Држећи се оних опћих дидактичких правила, којима се мора руководити свака основна обука у ошпте, предавање вјеронауке у исто вријеме, што се тиче методе, мора несумњиво имати своје особине, које би одговарале својствима тога предмета. Но те особнне не састоје се само у томе, како некн мисле, што је предмет вјеронауке — религија — божаственога порнјекла, — док су знања, која се односе на друге предмете, пропзводи човјечијега ума, — у дидактичком одношају таква разлика нема особите важности; особине методе религијо8но-наравственог образовања састоје се у оном особнтом и, можемо рећи, искључивом одношају, у коме стоји то образовање према цијелој природи и природним условима развића човјечије душе. У свом одношају према духовној природи ученика мора религијозно-нарапствено образовање, како нам показују цијељи његове, представл>ати хармоничку побуду, у духу религије, свију сила њених (природних); а то значи, да дјело религијозног образовања најмање смије имати карактер чисте обуке, да предавање вјеронауке у сваком свом ступњу не смије бити само средство, да се саопштавају ученицима неопходна знања из областп рзлигије, већ уједно с њим нераздјељно средство да се побуде у њнма осјећаји и тежње, које одговарају духу релш'ије, — дакле у сваком свом ступњу мора се она освртати не на једаи само ум њихов, већ уједно и на срце и вољу њихову. И то освртање на срце и вољу

ученпка, не смије бити неки другостепени илн побочни моменат у цијелом току I предавања вјеронауке, већ се мора чинити само у виду посебних наравствених додатака, који би ее од времена на вријеме спајали с теоретичким тумачењем ових или оних религијозних истина; оно мора сачињавати исто тако битни моменат предавања, као што се само тумачење религијозних истина мора самим унутрашњим, нераставним начином спојити с пошљедним. Или, говорећи пначе, само тумачење религијозних истина мора бити таково, да се при томе прима истина не само умом, већ и срцем и вољом, како би на тај начин цијело предавање вјеронауке у пошљедњем свом резултату водило тамо, да се религија усвоји не само једино разумно, већ и потпуно и животно. Религијозно образовање, осим тога, представља одличну особину и у свом одношају према природним условима развитка човјечије душе. Будући да су органи религнје све душевне способности, узете све скупа, а то с тога, што религија дјелује уједно и на ум, и на чувства и тежње, т. ј. потпуно обухвата све силе човјечије душе, то је очевидно, да се религијозно образовање и може укоријенити само на основу цијелог и оиштег развића човјечије душе. Дјелујући на ум, срце и тежње човјека, религија даје при томе само особите опјекше за њих, који се у њеној области односе надчувственом, ндеалном свијету, јер се изван религпје исте моћи душине појављују и развпјају само у одношају према предметима условног и временог свијета, с којима смо ми у дотицају. Разумпје се, да човјек може силама свог духа много више схватити и провидпти предмете и одношаје видљивог коначног свпјета, него се узвисити тима силама до предмета вадчувственога сви-