Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 450

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

— да лн слободпом ријочи или ио могућности ријечима Библије? Будући, да код преданања приповиједака, очевидио, треба наетојати не о томе, да у паметп ученика остану саме ријечи и изрази, како ће се излагати догађај, већ о томе, да се усвоји сами смисао приповијетке, да приповијетка изазове одговарајуће њеном садржају расноложехве срца п воље код ученика: то најбољим облпком, сасвим природно, мора се признати онај, којим би се ове цијељп постићи могле. Не можемо се сагласити, да би се те цијел>и најбоље постигле, кад би се приповијетка предавала ријечима Библнје, како тврди госп. Ширски, — да се „никакав други облик излагања не може сравнитп с библијском и по јасноћи, и цо једноставпости и моћи уплива на духпу". Напротив, мора се за несумњиво признати, да употреба буквалних ријечи Библије у приповијетци у многим случајевима не само да не бп водило указаним цијељима, већ би шта више отешчавало да се иста достигне а то за то, што је библијски језик у многим случајевпма тежак и за саме одрасле, а за дјецу је још тежи. Осим тога, захтјев, — „приповиједати по тексту библпје" има у себи два непомирљпва појма: очевидно да се мора задржати од двога једно, — или читати текст библпје. или заиста иричовиједати. На тај начин постављепо интање о облику приповиједака из свешт. Историје може се ријешити тако, да приповијетке, премда без сумње морају бнти строго библијски и по тону и по карактеру, али се морају излагатп у облику доступном дјеци, језиком највнше приступним и лаким, а то ће рећи опште познатим. За предавање приповиједака из свешт. историје библнјским ријечима наводе се још оваке комбннације (Ширски): 1) от-

[ кривење о дјелима божпјпм дано у одре| ђеном облику а за тим библијско прнповиједање треба саопштавати ријечима библијскнм; 2) излагање свештено-историчкнх приповпједака бнла би најбоља прппрема за схваћање Бпблије. — Но 1 -во) ко би хтио захтјевати, да се и догматичко и наравствено учење хришћанске религије, изражено у одређеном облшсу, излаже увијек у библијскнм ријечима? 2-го) прпучавање на схваћање језика библпјског мора несумњиво бити задаћа школе, но за то има другпх средстава, — н. пр. читање пзвјеспих мјеста из Библије с тумачењем. учење текста Бпблије и т. д. На завршетку разматрања дидактичких потреба код предавања свештене историје треба примјетпти, да особито важним и неопходним начином код изучавања библпјских повијести мора бити признато упознавање ученшса, макар и у општнм цртама, с географичким датама, која се односе на библијску историју; без тога сва знања, која ученици и добпју из исторнје, биће налик на нешто, што виси у зраку. 9. 0 учењу молитава. Обим молитава за почетно иредавање, и * опредЈе.нуЈе се назпвом: „ошпте" пли „свагдање" молитве. Програм Духовиоучевног Комптета од 1880. год. пабраја их 20, а међу њнма 10 в])ло кратких молитава. Нема сумње, да би „захтјевање, да дјеца знаду што внше молитава на изуст, бпло тешко за дјецу, која ступају неписмена у школу, а у погледу религијозно-педагошком било би нецјелосходпо" Што се тиче поретка , како треба да се расположи учење молитава, то зависи, без сумње, пајвпше од педагошких комбпнација: треба почети од лакгиега, више доступнога уму и чувству ученика,