Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 453

о садржају молитве, за тим пријећи на учење текста, а послије тога превести и завргаити разјашњењем. Други излажу ствар једноставније: предлажу — почињати са учењем текста молитве, за тим консеквентно пријећи на пријевод, на тумачење непојмљивих ријечи у молитви, на перифралу; или — предлажу — да се послије иаученог текста молитве одма прије^е на тумачење смисла, иа оиредјел>ење и употребу (г. Ширски); најпослије, морамо упозорити као на најоригиналнији начин учења молнтава, — предложени г. Корфом, — који као и сви други, учење текста молитава узимају прпје тумачења, али прц томе уводи ту особину, да учител.у ставља у дужиост да дјецу иаучи текст молитве, а тумачење ставља у дужност вјероучитељу. Ми се не морамо зауставитп овдје, да претресамо све наведене начине, — јер је њихова непедагогичност очевидна. Али не можемо оставитн без примједбе једно мњење, које се тиче почетнога учења молитава, а коЈе се појавпло тек у најновије вријеме. Мњење о коме треба говорити, јест мнијење г. Ширскога и састоји се у томе, да се ошнте молптве морају учити без свакога пријевода, да пријевод само отешчавасмисао истих, јер су све опште молитве састављене једноставно; осим тога, пријевод молитава, по мњењу г. Шпрскога „позитивно је штетан по дјецу, јер утврђујс у дјеци лажну мисао као да црква говори језнком сасвим непојмљивим". Што се тиче прве мисли, која се налази у мњењу г. Ширскога, то је лажност њена очевпдна. У самој ствари, је ли могуће, код здравог погледа на ствар, озбиљио тврднтп, да бп за нашег човјека и наше дијете, могао бити славенски текст молитве једиоставнији п разумљивијп од прпјевода, ■— да пошљедњи може само отешчати

схваћање молитве? Па и сам г. Ширски признаје, протусловећи себи јавно, да код опћпх молитава има словенскпх ријечи слабо тјмљивих , те с тога у свом практичном упутству показује на потребу тумачења молитава. За тим, што се тиче друге мисли у изложеном назору г. Ширскога, — да је пријевод молитава позитивно хитетан ио дјецу, јер их тобоже утврђује у мисли, као да црква говори са свим неразумљивим језиком, — мора се прнзнати да је сасвпм непромшнљена: 1-во) ни у ком случају не могу се ученици утврдити у мисли, да црква говори сасвим неразумљивим језиком, јер они не могу да не увиде , да у црквеном језику има много и разумљива; с друге стране, друго, да црква не говори сасвим неразумљивим језиком, то ће увиднти и сами ученици и без прпјевода молитава; то је — факт, и тешко је појмити, за што г. Ширски жели сакрити га од ученпка, 10. 0 учењу Катихизиса. Хришћанско учење, као што је познато, днјели се на два дијела — на учење вјере и учење наравствености ; суштнна првога открива се у символу вјере, суштина другога — у десетословљу. Очевидно је, да се у таквом обиму и саставу, т. ј. као тумачење символа вје.ре и заповиједи, и мора пријећи Катихизис, у основнпм школама. Трећи саставнн дио Катихизнса — изјашњење молитве Господње, сасвим се прнродно веже са изучавањем другпх молитава, — мора се дакле од састава Катихнзиса сасвим природно одијелити : псто тако мора бити одијељен од Катихизиса а при томе и пскључен из почетног предавања — четврти дио Катихизпса, — учење о блаженствима, пошто се у основним школама нз оншпрне области хришћанскога учења мора и треба предаватц само најбитније,