Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Г. Ширски налази, да је сасвим пеосиована и самовољна — таква измјена састава и облика Катпхизиса V почетиом »/ предавању вјеронауке ; ио његову мњењу, не смије се ни мало одотупити од установл.еног облика Катихизиса, пошто би свака измјеиа била очитим нарушењем иредања црквс („0 преп. зак. бож. страна 138"). — Но у томс пада г. Ширски у врло крупну сумњу. Пррдање цркве показује заиста одре^ене нормалне кате- ! горије Катихизиса, — његове бптне саставне днјелове; али оно не показује потребе, да бн се при обуци излагале катихизичке истине увијек и скроз по оннм категоријама, у једном непромјењивом поретку, — тако, као пгго се излажу на пр. у Катихизису Митрополита Филарета. С тога, не ће се ни мало предање цркве нарушити, ако се један саставни дио Катихизиса одијељен од других дмјелова — предаје сасвим посебно: не ће се нарушити предање ни тиме, ако се учење о блажеиствпма сасвим искл>учп из састава Катихмзиса. Тагсва измјена Катихизиса није самоволша и неоснована као што вели г. Ширски; на иротив њу захтјевају врло важне комбинације. Што се тиче молитве Гссиодње, то се она одје.Ј.ују из састава навластито — Катихизиса н прикључује се другнм молитвама за то, нгго се на тај начни згоднпје изучава она, јер стоји с другим молиткама по самом свом саставу у свезп. Ш'1 'о се тиче учења о блаженствима, оно се исклучује из основне обуке с тога, што не би, нзучавање тога днјела Катихизнса, због кратковремене обуке у основној школи, дало ученицпма могућности да стално, основно и свјесно усвоје друге —- битније дијелове његове: бол>е је знатм мало. а темељно, него много а цовргано, — то је један основни захтјев

педагогије, проти коме „предање" н глас цркве ништа не говорн. Код тумачења краткога Катихнзиса т. ј. символа вјере и заповиједи, исто тако као п код тумачења молнтава, најзгодније је служити се јевристичким обликом обуке. Правцем тога треба да су особито библ. прииовијетке, — с тога, што међу истннама хришћанског учења и свегатеноисторичким догађајнма иостојм тијесна свеза, јер сво истине имају своју исторнчку основу с тога, што садржавају у себи ова или она историчка факта. Код изучавања дакле тих истина сасвим се може употрпјебитн онај начнн, који јо показан и за учехве молитава. Но неке истине вјере и наравствености немају баш исторнчких факата; при свем том са свим је могуће н те истиие тумачити путем јеврпстичкпм, у облику жнвога разговора. Полазном тачком при томе могу бити па пр.: појаве у природи. „У природи се може увнјек наћп вјерних слика и доказа за многе истине вјере: учене на ир. о промислу божијем, о препорођењу човјека, о бесмртности -— најбоље се може протумачити, осврћући се на природу и њепе појаве. Исто тако за разјашњење хришћанских пстппа корисио се могу навестп појави, који се догафају у властитом животу дјечијем н животу, који га окружује. Ио изучавање катпхизнчких нстмна не смпје се ограничитп само па то, да се опе усвоје теоретичкн; треба нћп за тнм, да усвојење пстнх има животни каракгер, — да би свака нстина, коју ученици прнме, могла ућп у живу, органичку свезу с њиховнм властптнм животом, „у колпко се она појављује у њиховпм молнтвама, ноступцпма, покретима савјести и релгптЈЈознога чувства". Очевидно је, да се јеврнстичкм облик може употријебити и у овом днјелу обуке.