Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11 и 10

Цио план учења катихдзпчких истииа према јевристичком облику мора се састојати из слиједећих момеиата. Прије свега, код учен.а ове или оие истине, мора се узети ма каква полазна тачка, — која може према реченоме, бити или библијска прииовијетка или ма какав појав, узет из природе пли човјечпјег жпвота; с тиме треба да се споји жпва бесједа вјероучптел.а с дјецом, која мора постепено водити све то боа.ему разјашњешу оне истине, која се има разјаснитн, н на пошљетку исвесги саму истииу строго формулисаиу; па тај начин добивену истину, морају ученици чврсто усвојити и, најпослије, у облику оног живог разговора, морају се упознати с посебним случајевима и средствпма, како да се пста примијени њихову жпвоту. — Стварпим резултатом таквог начина обуке биће потпуно, свјесно н жпво усвојење истина хрпшћанског учења. Ба основу реченога, очевпдно је, да се не може одобритп такав начин учења Катпхпзпса, гдје бп бптним моментом бпло постављено учење на изуст. У најновије вријеме поборником таквога мњења истиче се г. Шпрски, који иде за тпм, да сав Катихизис у цијелом свом саставу, морају ученпци буквално на изуст учити. — Да ријечи св. Пнсма и вјероопредјељења црквена, која се налазе у Катнхпзису, ученпци морају учити буквално — то не може нико оспоравати; али се мора признатн сасвим не рационалним онај захтјев, да би се на тај начин училн и свн одговори п тумачења, који се налазе у Катихпзпсу и својина су пишчева. Потребу буквалног учења свију одговора у Катихпзису, које писац излаже својим рпјечима, г. НЈирскп доказује прије свега тнм, што се „наука, која се у тим одговорима садржи, премда ју излаже иисац књнге,

Стр. 455 но ио уиуству св. Отаца и учптеља Цркве и предаје не у име његово већ у име цркве; с тога не само ученицп већ ни учитељ не смије уводити у Катихизис какве год исправке". Но 1) не можемо не опазити, да се у тим ријечима г, Ширскога садржи нешто, што се сасвим протпви самим основним захтјевима дидактике : у самој ствари, рећи, да при учењу Катихизиса пе смију не само ученици већ ни учитељ никако одступати од учебника, не значи ли — тврдити, да се од обуке морају одстранити и свп шумпчења катихизичких формула, која се у учебнику налазе, с тога, је ли могуће разјаснити те формуле, а да се не одступи ^д ријечн учебника? Ипак и сам г. Ширски налази, да су та тумачсња пеопходна и уводи их у учење Катихизиса. Уз то 2) не предају само инсцп Катихизиса садржај његов не у име своје, него се то може рећи и за писце упутстача свете историје и тумачења молитава и т. д.; ипак нико, па ни сам г. Ширски, не захтијева буквалнога изучавања тих упутстава, — за што у томе погледу мора једини Катихизис бптп нзузетак? — У обрану свога мњења позива се г. Ширски, даље, на то, да се „учење, које се садржи у одговорнма у Катихизисима, састоји у разјашњењу бнтних истпна хришћанства и обично се изражава тачним и одрефенпм ријечима: с тога, да би се сачувале истпне од извртања, а да би се олакшао дјецп Катихпзис, треба захтијевати, да се одговори уче на изуст". На тај начин боји се г. Ширски, да ће учепици уклонитн се од истине, да ће пасти у јерес: а зар их рпјечи могу сачувати од тога? Од тога 1IX чува увијек само рааумно схваћање пстпне, алп нпкако не слова књнге; а слово п није ннкакво трајно достојапство разума: познато јо, како се лако ц

Б.-Х. ИСТОЧНИК