Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 456

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

брзо заборављају дословни изрази разних научених опредјељења, с којима се требало упознати, и како нам нпак мало пријечи, да чврсто и вјерно чувамо у памети њихов смисао. У наведеннм ријечима тврди г. Ширски, да буквално учење олакшава дјеци Катихизис; но та тврдња сасвим протуслови оному, што говори здрава педагогија: ова свједочи, да буквално учење, — осим тога, што захтијева излишни губитак времена, кога и онако има мало у народној школи, увијек је тешко ученицима, особито кад им се даје, да науче оно, што је непојмљиво, а што се мора чинити по начину г. Ширскога. — Најпослије, г. Ширски захтијева да се Катихизис буквално учи и за то, што би научено могло бити предметом катихизичких разговора; на тај начин, по начину г. Ширскога, обука се мора отпочети са ријечима, а за тим пријећи на ствар, — очевидно је да се тиме предлаже сасвим непедагогички начнн. Треба ли код учења Катихизиса у основној школи уносити у обуку полемички елеменат? Код неких услова унашање таквога елемента, без сваке сумње, мора се признати сасвим умјесним, — а то онда, кад би у околини, гдје се налази школа, било много пош.ћедоватеља неправославне вјероисповијести, или сектанта или расколника. У томе случају, код учења Катихизиса са свим је умјесно што потање вауставити се на тумачењу оних тачака хришћанскога учења, које се или са свим не прцмају, или их неправилно тумаче ове или оне религијозне партије, које би већ у тој околини биле у већини, — показујући код тога, у чему се особито састоји уклонење иошљедних од истине православнога учења, откривајући неправилпост такмога постуцка,

Али, уносећи у излагање хришћанског учења полемички елемееат, треба се чуватп, да како не усади у ученике дух религијозног непријатељства; с тога дотичући се ових или оних неправилности у тумачењу хришћанског учења, којима се одлику ју ове или оне религијозне партије, не смије се ни у ком случају дозволити — презирно говорити о пошљедњима, подругљиво или омаловажавајући понашати се према њихову учењу, обредима и тајнама. Сва полемика мора се водити у духу мирном и озбиљном II. 0 тумачењу богослужења православне Цркве. Код учења овога предмета у основним школама треба имати у виду понајвише ту цијељ, да се ученици спреме, да свјесно присуствују и живо участнују код свршавања богослужења. Према томе, код обуке у основној школи, не можемо се зауставити на том темељу изучавања, богослужења, — који неки предлажу, по коме се захтјева, да се обрати главна пажња на то, да се ученици потанко упознаду са свима свештенодјејствима и молитвословљима, која се употријебљују на овој или оној служби и у оном поретку, како слиједе једно за другим; због врло комплицираног састава православног богослужења пема у школи ни времена за таково изучавање. Исто тако не можемо се зауставити ни на оном темељу учења богослужења, који иде само за разјашњењем символичког значења разних свештенодјејстава; ту страиу богослужења не можемо сматрати толико важном, да би се могли ограничити на њу. А главно, што нам не допушта прихватити ни једног од ових праваца учења богослужења то је, што би се у оба случаја слабо постпзавала цијељ тога предмета. За ту цијељ нужно је — најглавније — да се доведу ученици до схваћања, што се чита и