Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10 и 11

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 511

На^редак ће ув'јек бити Браћа ће се веселити И грлити ... —• — — Не замјери, што испјевах Ову ијесму срца млада; Јер што твоје срце жели Фоча, на, Митров-дан 1893.

И моја је душа рада . . . Бог Свевишњи, који гледа Омиљену дјецу своју Пек ојача, нек укр'јепи, Овјенчану старост твоју!! Марко С. Поповић, учител, и ђакон.

Искре појезије. Од Дионисија Миковића.

I.

У Бога је веље око, У све тајне оно види ; Ко се грјеха не сачува Тај ће вјечно да се стиди. II. Еј како је ово срце, Јади би га сами знали! Кршили га вали наде . . . И они га одржали!....

Бол болује ово срце Ради оне наше ране, Па кад мнијем да пропаде Оно новом снагом плане! Ш. Опрезност је мајка уму Нека свагда буде с нама, •Лер без ње добра нам нема Ни људнма ни женама.

По један листић у вијенац на четнрн гроба.

0

Још отрли лице нијесмо од оправдане жалобнице сузе: за Филимоном Франичевићем, игуманом и уиравитељем светоуспенске лавре, имено Режевића; и Душаном Перазићем клириком, вриједнијем сином вриједног оца пок. Стефана, врсног рисанског прота и пароха. Али гле чуда! Света звона св. никољске лавре, имено Прасквице, једнако у Паштровићима, дирљиво зациктала! И одјек светијех звона навјестио нову сузу и нови гроб! Василије ЛеразиЛ, архпмандрит, оде Богу на истину. И најприје заплакао и запјевао, запјевао и заплакао, Филип Станков Перазић, у Паштровићима, у селу Катуну, близу манастира Режевића, 14. новембра 1817. године познате овамо под именом: „гладна година". И Ћирилова слова почео је Филип најприје учити у манастиру Режевићу. А изучио је Филип „клирикалну школу" у Шибенику и Задру, с помоћу свог стрица Димитрија, архимандрита режевпћског, многострадалног и многозаслужног.

Свети објет монашески примио је Филип у манастиру Режевићу, и добио име Василије. За ђакона и свештеника рукоположио га је покојни владика Јеротије Мутибарић. А за игумана произвео га је пок. Стефан Кнежевић; а за архимандрита др. Герасим Петрановић, 1883. на Тројичин дан, у св. Тројическој цркви у Будви. Живио је још и у манастирима: Режевићу, и Под Ластву, као управитељ. Савремено је много година учитељевао. И преминуо је старац архимандрит у свом манастиру Праскавици, послије дводневне болести, 7. јуна о. г. А 9. истог мјесеца био му је величанствени спровод. Опојало га 12 свештеника из оба реда. На опијелу опростио се с њим с кратком бесједом преподобни отац Јосиф Катурић јеромонах — управитељ манастира Дуљева ев. Стефана, Архиђакона првомученика. Бјеше старац добре и благе нарави. и скроман у потпуном смислу ове ријечи. Он потсјећаше на тип жељног етарог српског калуђера по пут хаџи г 1оера ихациРуфима, Пајисија и други.