Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 442

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

впма" и измијеие по нешто у том распореду вјеронауке по годинама учења, како је одре^ено у програму: то сасвим природио намеке се питање — не треба ли ушљед тих комбпнација што год пзмијенити у системи тога програма ? Такве потребе, заиста, није могуће не признати. У погледу оних основиих потреба, које истиче концентричка система, у пракси религијозне обуке — у одношају према свешт. Историји — није се могуће зауставити на тој слпци тога предмета, коју нам пружа програм духовно-учевног комитета. По програму је тај предмет по евом обиму, који је примљен ва њега, стављен у другу годину и сасвим је одијељеи од другпх предмета вјеронауке; но тагсва слика свеигг. Историје врло би слабо оговарала оном значен.у, које јој припада у цијелој вјеронауци. Свешт. Исторпја по својој важности за релпгијозно образовање несумњиво испада ив реда других предмета, и у сравњењу са свима њима заузима особити положај; та особина састо^и се особпто у томе, да тај предмет, будући особито важан у дјелу религиЈозног образовања, при томе — мање него пкоји други предмет из вјероиауке, има важност сам у себи и сам ш себи, да се напротпв важност његова, као образовнога средства, представља главним обрасцем у одпошају његову ирема другим предметима вјеронауке. Положај свешт. Исторнје у системп релпгијознога образовања праведно се може сравнити с оним положајем, који припада такозваној очигледној обуцп у снстеми општег основног образовања: као очнгледна обука нееумњнво преставља врло важни и битно неопходни моменат у општем обравовању, но прн томе очевидно, нма главну цијељ не само у себи, већ у том, у колико оно спрема само згодно земљпште за образо-

вање, тако и свешт. Историја, премда спада међу врло важпе предмете вјеронауке, но главну цијељ и важност има не у себи самој, већ без сумње у томе, у колико она води правилмом и тачном разумијевању и помаже живом усвојењу садржаја других предмета вјеронауке. Најважнпју страну у свешт. Историји очевидно сачињавају не сама факта њена, узета сама по себи, већ то, у колико ова факта приводе Једној нли другоЈ* истини , разјагињују једну или другу идеју , остављаЈ - у утисак , пробуђују расиоложење, изазивљу тежњу ; најглавниЈ *а важност свешт. Историје и састоји се у томе, да она том својом страном даје другнм предметима вјеронауке неоиходну основу. Тако — при ивучавању Катихпзиса, особпто Ј *е неопходна прије свега свешт. ИсториЈ"а, с тога, што је она темељ живога и разумнога усвајања истнна религије, Ј - ер многе ове истине нијесу што друго, већ само нсторичка факта, апстрактно узета; она Ј *е неопходна и код изучавања молитава с тога, што се приповијеткама њеним могу најлакше довести ученици до свог душевног расположења, коЈ - е је потребно да се усвоЈ*н једна или друга молитва; она Ј *е најпослиЈ*е неопходна н ради схваћања богослужења с тога, што у саставу богослужења преоблађује — елеменат псторпчки. Ко, имајући тако важио значење у одношају према, другим предметима вјеронауке, свешт. Историја узета сама по соби, нема битне важности —- као религијозно-образовно средство. Из свега овога особито се јасно види, да учење свешт. Историје не може бити одијељено од изучавања другпх предмета вјеронауке, ннти се може ограшгшти на једно-годишњу обуку, тим мање може се оно поставитн средиштем кога год ступња обуке, на против према реченому, свешт. Иоторија мора бити ти-