Босанско-Херцеговачки Источник

Отр. б

В.-Х. источник

Св. 1

бринула. Све покретно и непокретно њезино имање паде у ту^е руке. У кући остадоше голи зидови и свете иконе. Један пут, баш у недјељу, пијаница-домаћица скиде са зида то једино своје имање, и оде са њим крчмару, да га прода за ракију; крчмар ју одби. Она понуди сусједу — сел.аку, да купи од ње свете иконе. Овај, да спасе светињу од ругла, даде јој новце, знајући добро куда ће они доспјети. У цркви се служи служба Божја, а Марта оде к својој пријатељици с пуном боцом ракије. Послије прве чашице Марта на један пут скочи са свога мјеста, заурла из свега грла и сруши се на земљу. Позвани сусједи подигоше њезино укочено тијело. Но и послије овога догађаја пријатељица Мартина не покаја се и не одбаци своје старе навике. Прође пб године, и она потпали кућу свога сусједа једино за то, не би ли се запалила и кућа њезина мужа, који јој није дао новаца за пијанчење! Због тога имала је да одсједи двије године у затвору. Ево каковијех има Хришћана! Ево каковијех има љубави супрушкијех, породичннјех! Због гаднога пића убија мати своје четверо дјеце, убија морално свога мужа, сваљује га ирије времена у гроб, најпослије и сама умире срамотном, нечузеном смрћу. Она не имађаше страха ни стида да скине са зида св. иконе и однесе их крчмару! Друга би се стидила потпалитн туђу и своју кућу, да се освеги своме мужу, што јој не да новаца за пијанчење". Но окренимо очи наше од таког ужасног призора таме. Хвала Богу такијех је мало. Него је већина побожнијех Хришћана, који, ако и нпјесу писмени, јер не имадоше гдје научити се, али у својијем срцима носе љубав према Богу и ближњему, У кућама њиховијем царује цобозсцост ; светд Божји мир и љубав;

они не знају, шта је то свађа и псовка. Они свето чувају установе свете цркве, и живот њихов освјетљује Божја свјетлост. Нзихова дјеца расту и напредују у страху Господњем и у искреној љубави према родитељима и ме^у собом. Нијесу такови људи богати, али и не отпуштају просјака са свога прага без коре хљеба. Не жале они своје, са жуљевима стечене крајцаре, да даруЈу св. цркву,<|школу, да купе корисну књпжицу за своју дјецу, а пијанства се клоне као живе ватре. Ми често видимо, да од свију напуштена сирота налази заклона не код онијех, који у свему обилују, већ код онијех, који свагдаипмш трудом зарађују себи корицу црнога хљеба. Ето, гдје је свјетлост Христова, ето, гдје је љубав! Ето, пише тај свештеник, то сам често својиЈем очима гледао' 1 . „ А особито код погреба можемо ми видјети љубав истиниту и лицемјерну. Сарањују ли на селу богаташа, — ту је доста ракије,и послије саране настаје обилна даћа. Колико је ту народа! Колико онијех. који плачу, и који кују у звијезде покојника! Сви се отпмају ко ће га носити до гроба. И сва та усрдност п сажаљевање — није ништа друго, до ли лицемјерство. Но ево, удгро је сиромашак. Премда је он био добар човјек и поштен, но пошто нема на његову укопу ни ракије ни иослије укопа дГЉе. нема тамо нн народа, нема суза ни похвала. Срећа је још, ако се нафе бар и толико побожнијех Хрпшћана, који барем мртво тијело отпрате до вјечне куће, а бива често, да нема нпкога, ко бн само сандук из собе изнио! Но нмао сам прилнку видјети и овакав погреб: Нролазећи поред једнога села, видим на гробљу много народа — неколнко стотпна душа. Заиста, мислим, сарањују богаташа. Ја запнтах, и одговоршне ми: „умрла је сирота с /га-