Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 20

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

и онда када се у олтар краћа, сваки пут поклони се архијереју, па онда свештеницима. Још ваља и то знати, ако своштеник на литурђији кади, а не ^акон, не смије сам да благоси.л>а кадило, него треба сваки пут да затражи благослов од архијереја.

Кад се свлачи и навлачи завјеса? Јгад се отварају и затварају царске двери ? Еад и како се кади? 1 ). г ) Види: Ђасилије ПиколајевиИ. В ел. шииик, гл. IV. V, и VI. стр. 8 —18; Коштднтинг Никсмкгкји. Посок. кђ из^ч. 1 г !т . стр. 71 —90; „ Босанско-Херцеговачки Исшочник Год. IV. св. I. стр. 48; истао , св. IV. и V. стр. 199. ће се).

.,учење васељенске православне црквеи разлике у учењу осталих хришћанских цркава;

наппсао иравославни свештеник п др. богословиј мандрит Н. Дучић, штампано на средњој осмпни динара, или Хрпстова црква, то је божествена установа, коју је сам благи Спаситељ наш, истинити и једносушни Бог, у великој љубави и милости својој према заблуђелом и грјешном роду човјечијем основао, да га тиме изведе из гријеховне таме, покаже му пут истине, измири га с Богом створитељем својим и приведе вјечном животу и блаженству у царству небесном. Тој својој божанственој задаћи, која је намијењена ошптем благополучију и спасењу људскијех душа, тежи и спијеши света мати црква истијем оним путем и правцем, истпјем оним начином. и служи се истијем оним срествима. којијем и сам њен божествени установитељ, наиме проповиједањем и хранењем истинске ријечи Божије, и општим раширивањем и утврђивањем правог богопознања и богопоштовања. Сматрана са те, чисто идејалне стране, Христова је црква ^самосушта, на човјечанство иренесена благодат божпја, која је вјечна, свеопшта, вазда и свуда једна и иста, непромјењљива, која се путем божијег откровења, преданог кроз праоце п пророке старозавјетне цркве, а обновљеног развпјеног, и утврђепог живом ријечи божијом кроз Исуса Христа, искупптеља нашег. нреданом и сачуваном светијем ученицима и апостолима његовијем и оцима новозавјетне цркве, излијева вазда и свуда у срца наша, и тиме ствара на земљи народ божији, и праве синове и нашљеднике царства небесног. Но с друге стране, са стране стварне, света мати црква наша, то је живи народ, то су сви

е | Владимир Гете, а на српски превео архиу Биограду 1891.; стр. XXV и 257.; цијена 2 1 фор. они, који у Христа и свету његову науку право вјерују, и истинекп закон божпји свестрано неокрњено н непромпјењено вазда чувају и пспуњавају, — а то је видљпва црква божија, друштво човјечпје, које уз благодат божи}у, а окријепљено и управљано светпјем Духом, живп и напредује у Исусу Христу, вјерно чувајуНи онај божествени залог (аманет) вјере, љубави п надежде, који му Је предан од самог његова избавитеља Христа. Али, колико год је благодат божпја и закон божпји вазда и свуда једап и исти и непромјенљив, толико је исто жива и видљива црква, по несталности и нееавршености човјеконе природе, подложена разнијем потресима и промјенама у њеном земаљском животу, облику и раау, из чега проистјечу она разнства у људском схваћању и примјењивању истинске ријечи божије, оне заблуде слабог ума и срца човјечијег, са којих настају различна отпадања од праве цркве божпје, чему су евједок они силни расколи и јереси, што су у толикој мјери и опсегу потресали земаљскпм животом њенпм, а кроз све вијекове њеног земаљског бића, као и оне данашње сплне и учеетане појаве вјерске равнодушности, отпадништва. невјерија, па и скрајњег безбожија. Но поред свега тога разнства, и поред свију отпадања од праве науке Христове, опет пстинска црква божија, у примијењеном земаљском жпвоту свом, у друштву људеком, остаје вазда иста и непромијењена у духу и животу оне мно-