Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТСЧНИК

Стр. 261

скрсти ручпце, да иољуби икону Спаситељеву и другијех св. угодннка, којо красе дом т!обожнога Хришћанина, да никад ие легне н не • устане без крста, — матп усађује у ненино срце дјечије, како треба љубпти Бога, како треба понгговати Њега н Његове светнтеље, како се треба захвалити за сва доброчинства, — мати учи малишане, ко је био Опасител>, да је Он — Снн Божији, који је сншао с неба радн нашега спасења и да просвнјети свпјет, — упућује пх, шго је свето н богоугодно, што је грпјех и одурно пред Богом, — и све то пада на плодну земљицу, на примл>иво срце дјетиње, и све то, чему их научи мати у прве даие живота, оетаНе свето п неће се заборавити до смртп. И дође ли дјечачић илн дјевојчпца пз родитељске хсуће У т у1у кућу, у туђу земљу, ме^у туђе људе, п нађе ли зле, искварене, грјешпе, и гадиога владања људе, неће се саблазнитн, свуда ће га пратитп и чувати његова вјера и кад се на^у у злу, чуће глас материн: не слушај, не заборав.вај моје науке, држн се иотине, држи се Божијег закона, — н добра дјеца остаће увијек добра и у најпећем пскутен>у. ГГохвална је наука оца н матере за екоју дјецу п з<а своју породпцу. Но има наука впша, општехришћапска. Х|>шпћанин је у опште дужан да буде свјетлост свијету* он је ,1,ужан да учп, гдје треба поуке, да би <">не, што се уклањају од Божијпх заповнједп,обратио на иутнетине. Учитељ учи у школи дјецу свако корисно знање, ио не учи само оп, већ п ученици хтјелп не хтјелп уче једап другог. Тупљн ученнцн гледају на даровнтнје п труде се да нм нодражавају, а ови но каткад и пзван школе радо поучавају слабнје. То бива II у друштву људском. Има Хршпћана, који лијепо воде своју кућу,

који тако утичу на друге и паметном ријечи н лнјеппјем примјером. Они нигда не пропусте богослужења, с њпма иду у цркву и њпхова дјеца и слуге. Њих нпко ие вндн у крчми, у кућама њиховијем влада свети мпр. Тамо је марљивост, чпстоћа, у опште прпмјерно господарство. Просјак не одлазн с њпхова прага без комадпћа хљеба, а који треба савјета, увијек га нађе. Непристојних ријечп ннко не говорн у хннховој кући. Многи такп самоуци научише се чнтати; у доколици чнтају онн корисне књижнце, поју црквеие нјесме, воде разговор о унапређењу господарства, ичеларства, воћарства п т. д. Како је лнјепо, како је угодно живјети у сусједству такнјех људи! Њнхов примјерни живот права је поука за друге, којн се колебају у вјери. Они су схватили високи смисао црквене науке, усрдно слушају проповиједи; св. литургија највеће је за њих уживање. Добри људи воле их, поштују II слушају, а зли их се боје и нсправљају свој неразумни живот. А примјери и поуке таких иримјерних Хришћана олакшавају труд духовнијех пастира у некорјењавању иеразумпог сујевјерја и пагубнпјех порока, којп подгризају у клнцн живот српскога парода као што су пнјанство, 1С )>а1)а, лијеност, равнодушност према вјерн и црквп, иепоштовање старијнх, невршење својих грађанских дужиости и многи други. Тешко општини, гдје нема шг једног просг.пјећевог човјека, којп би и друге могао својпјем примјђром просвјећиватн. А колико ли је такијех општина, Боже, Боже! Ногледајте, како ружно изгледа таково мрачпо село! Куће су -— већијем дијелом колпбице; у некпјем нашијем крајевима граде куће од плетара и брпана, те- пх само изнутра измажу блатом — а не окрече, — а кров је већином сламом