Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 300

Б.-Х. ИСТ04НИК

Св. 8

народима; која се чудесно умножава слично ум- ј ножењу пет хљебова и двију риба, са којпма је Христос нахранио 5000 л.уди, — и сваки, који ирими тијело и крв Христову, постаје учасником оправдања: праштају му се гријеси, као члану на Голготи иск}'пљеног човјечанства. 3.1 лшопа. Када се говори о крви Христовој, мудро је изречена ријеч: зл , иног' Г а , јер се крв Христова чудесно умножава и јесте неисцрпиви извор за сва времена. Али ријеч нд.гнклелма, е уи V оце707, у евангелију од еИуке употребљена је о чаши, која се налазила у сионској харнизи. Према томе учасници те чаше могоше бити само апостоли, те је за то п речено да се она излива једино за њих (зд км). Те ријечи се тумаче тиме, што евангелист Лука узима за предмет чашу прве Евхаристије п крв која се у њој налазаше, а евангелпст Матеј, указује на изливање евхаристовне крви на цио свијет п цијело људство. Христос као да је овако рекао: „Ова је чаша залог новог завјета; у то вријеме док је ви примате, она је и моја жртва завас; јер што је у чаши то је моја крв, која се ради вас и ради свију осталпх људи пзлпва за сва времена зарад опроштења гријехова. 3,1 кк! (у еванг. Лук.) не закључује у себп 3,1 ,ј1ног1а, алп зл /иногГ/л (у еванг. Мат.) закљу- • чује у себи и з л к м; због тога православна црква при свршавању Евхаристије, изречења Христова о крви, изложена у евангелију Матејевом, гдје је речено за . инопа , претпоставља Лукином изречењу зд км. Лук. 22, 24—"38.

О ТОМЕ,

Прије свега проповијед смо дужнп у црквп слушати не као ријеч човјекову, већ као ријеч Божију (I. Сол. 2., 13.). Ријеч се обично разликује, уважава и тумачи у случајевима, кад их на пр. говори царски поклисар као личност, и ријечи, када их говори у име свога господара. На хришћанској говорници слузкитељ светога олтара испуњава обвезу Цара царева; његова је

Евангелист Лука говорећи о изјашњењу Христоном о предатељу, мало послије говори: ш!Тк же н пр.л к^ нн^-к, — која св очевпдно развила још за вријеме тајне вечере. али ју евангелист доцнпје биљежи за то, што му је онда пала на памет а у жељи, да ништа не изостави споменутп што се догодило. У осталом, овај спор, судећи по његовом предмету, могао се односитп како на почетак, тако и на свршетак вечере, до умивања и послије умивања ногу, т. ј. о томе: к]н /иннтчА 11^'к ек(тн БОл1н. Оно истина, умивањем ногу Господ је својим ученицима дао примјер смјерности п заповијед, да са љубављу служе један другоме, заборављајући на своја преимућства; но кроз тај чин Господ није уништио и саму идеју етарјешинства и власти, нити је установио потпуну једнакоет у црк^и Својој. Показаваш у Своме лпцу образ смјерности Он сеније одрекао Свога достојанства као Господа п УчиТеЉа : КК1 Г.МШаГП ,НА ОуЧИТМА н ГОШОДЛ И ДОКј)^ ГЛЛГО/15ТЕ. Поњатно је дакле, да су и апостоли могли бити већи и старији, ходећи по даном им примјеру емјерности и служења. Према томе, распра се међу апостолима могла изродити и поелије умивања ногу о томе, који ће од њпх I бити већи у цркви Христовој, који ће од јбих зампјенитп Хрпста, који од сада не ће видимо пребивати са својим ученицима. Сомбор. О руског: Жарко Ј. Поповић, катихета.

личност дужна пред нама исчезнути, ми смо дужнп слушати не њега, већ Онога, Који га је поставио својим чланом. Сви велики проповједници, и сами апостоли бијаху служитељи Началника наше вјере (I. Кор. 3, 4,). Да нама Бог и говорп посредством буди кога, ипак Он нам вавјек говори као Бог, н ми смо га вазда дужни слушати као Бога. Нама је наређено слушати

С КАКВИМ СМО РАСПОЛОЖЕЊЕМ ДУЖНИ СЛУШАТИ ПРОПОВЈЕД У ЦРКВИ. Говорио својим парохијанпма: Јован Шарић. православни свештеник.