Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 286

Б.-Х. ИСТОЧНМК

Св. 8

највишим бићем, у бољем животу, може иостићи живот вјечии. А живећи у Боху ио заповјестима и закоиима његовијем, чокјек одговара и својој потоњој цијељи жинота и прославља Бога по ријечима „ ... ксл кх С/МВ& вожУк> ткорите" — I. Кор., X., 31. У колико се дакле опредијељење човјеково састоји у натприродиој цијељи, у толико треба да зна, да је садањп његов живот само приправа за будућп живот, и да се с тога мора човјек тако васпитати, да успије и узмогне живјети према тој задњој и највишој цијељи. С друге стране опет, човјек није само за вјечни, него и за времени или земаљски живот опредијељен. У садањем се жие оту човјек приправља за живот вјечни; има дакле привремену задаћу, коју мора па земљи по вољи божјој да врши, ако хоће да заслужи вЈечно блаженство. Да би пак васпитање вазда водило васпитаника у његовом раду вјечптој ццјељи, мора се оно тако удесити, да васпитаник обикне обазирати с« при свакој мисли, тежњи и у опште при сваком раду свом на истакнуту вјечиту цијељ. Васпптаник треба вазда да има пред очима то, да сво земно образовање и дјеловање вриједи само толико, у колико се односи на вјечкост и помаже постићи живот вјечни. А да хригиЛстско васпитање тозна]е и садржава у себи праву васиитну цијељ, и да оно једино може да послужи као необорими осноиједпног спасоносноги правог благостања људског на земљи, види се из тога, што и оно захтијева све оне погодностп које воде човјека правом усавршењу и истинитом опредпјељењу његовом. И хрпшћанско васпитање захтијева, да се шијело узгоји, али не толико ради њега самога, колико ради душе и ради моралне снаЈ :е. Оно га не сматра само зе■ V

маљским завојем неумрлга духа, Дего храмом Духа Светога, које ће на дан свеопштег суда такођер васкрснутн. И оно сеслажеса стародревном Јувеналовом изреком, да је „здрава душа у здравоме тпјелу" (огаш! пш евС, ит кП тепз аапа 111 согроге еаао), а донеклеп саријечима Локовим, кад каже, да је у томе само „потпун ошгс срећнога стања на земљи", ма да се искуством то свакп пут не потврђује, као што Стој каже, те бисмо вољели, да до избора до|>е, здраву душу и крај кржљава тијела, него ли иајчилпје тнјело уз неразвијену душу . . .„Лијепу душу човјечију наћи — вели пјесник и педагог њемачки Хердер — велики је добит; још је љепши добит уздржати је, а најљепши и најтежи изгубљену душу спасити". И иншелектуално васптање, као што већ споменусмо, истичемо као нужно, јер и наша вјера, нарочито као најсавршенија, да се лакше и у неколико бар појмити може, захтијева тако^ер неку висину умног образовања. Не кажемо дакле, као што то неки други извољевају, да треба раз вијати ум ради њега самога, по што је то „извор среће него за то, да својим бистрим умом може лакше схваћатп и вршити свој задатак на овоме свпјету, као поштен и добродјетељан човјек. Да се у срце усаде племенпта чувства моралиа естежична и религпјозпа , захтијевамо у васпптању такођер, но не срца самога радц него што знамо, да се оплемењено срце лакше склања за свако човјекољубиво п богоугодно дјелање. И хришћанско васпптавање захтпјева, дакле „хармонијски развитак свијех сила и способности људских", ио не да свака, као већ развпјеиа, вуче можда на своју страну, него да су све. као такове, концентрисане у регулатив, ка главној цијељи живота човјечијег. И оно захтнјева