Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 287

„образовање карактера", но не карактер, основан на умовању људском, по природној етпци, као што га истицаше Хербарт, него на етпци хрпшћанској, јер само у образовању религпјозно-моралног карактера налази се доиста врхунац и права цијел. сваког ваљапог образовања. Из тога впдимо дакле, да само хргтЛанско васинтавање садржн у себи све оне мотпве, којп су кадри подсгаНи човјека на све оно, што је добро и племенпто, и учпиити га срећним, не само с ове, него с овнм и с оне стране жпвота. Хришћанско је вапитавање једино, које је н практпчно п идејално, лијепо п религијозно, популарно и опег наунно; опо еа држи таку науку, којом наткрн.нује сваку човјечију мудрост, што јој чак п непријател.и њезинп прпзпају. У њему налазимо чнтаву ризницу, нуну свпјетлих дјела п узоритих карактера, сјајних врлина н величина, до којих се само човјек хрпшћанпн узвисити може, по што је увјерен, да блаженство, за којим тежи, не може бнти друго, већ једнно пошљедпца за побожап п богоугодан жпвот. Оно човјека у срећн чува да се не узпесе, а у несрећи да не очајава; опо угушује у њему еваку неморалну побуду, као што је завнст, мржња, себичност, освета, лакомнсленост и друге страсти, и чува многога од покварености и злоће, не толико, што се боји казни на овоме свијету, колико 1И.ТО зиа, да је Бог свуда, да све зна п све види, н да ће кад тад добро наградпти, а зло казнити. Оно га упућује иа узајамну .љубав и штовање, 4 — „своје љуби, туђе неомрази", изазива у њем поданпчку вјерност п послушност, а у претпостављенима правду н правпчпост; једном ријечи: оно нам казује морални закон, не само као захтјев несавршенога ума 'Успјетпјега. пего као изјаву божанске вол.е,

те нас прн сваком раду нашем упућује к пебу, царству апсолутне пстиие, доброте и л.епоте, у коме ће једнно — као што велп и псти Дитес — да нађе потпуно задово.всгво н хармонију. Тако дакле од васпнтннјех средсгава ииједно није од тако свестраног и благословеног утицаја, као што је религија, — религија хрпшћанска, која је једипа ира,вославна, прива, — која у свом васпитпом познву ради од колијевке, па до гроба: почнње са почетком свпјета, руководи га п свршује са крајњом цпјељи живота човјечијег. За то и јест призната иетина, да је хришћанство, само по себи, пајвећа моралност и да је најбољи хришћании уједно и пајбољн човјек. Ну да „свака вјера добру води", и то стоји, п да је она, каква била да била, још од памтивијека имала вазда пајмоћнију улогу у свакој установн људскога друштва, и то је доказано. Код народа израјиљског старога завјета скоро свакп Л1ЈСТ историје потвр^ује ову истииу; а и код поганскијех народа старога впјека, Грка п Рпмљапа, што је далеко уочптије, наћи ћемо то тако^ер. Шпхова религија била је државна п држава религијозна. Платон у својијем дјелима на више мјеста пстиче ту страну и напомиње: „Треба да се трудимо да постанемо слични Богу, колико је то за човјека могуће; а човјек постаје сличан Богу мудрошћу, правдом п светошћу". . . . За то „свакој државп добро уређеној, нека је прва брига о правој религији". — Цицерон опет рече: „Васпнтање треба да има свој основ на религнји, и само ће тада бити људи у стању да живе чпсто, као да су у иајсветијем храму". „ Т^обар човјек подноснће равиодушно макар што да му се деси, јер зна, да се то по божпјем закону збило, по коме се све управља". — Игре и све-