Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 330

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

подвргну по закону казни, налази он ријечи љубави, која опрашта: „иди, и одсвле вигив нв гријвши " (Јов. 8! 11). Ето, зашто ми видимо да се куие око Христа разне невоље, слабости и недостатци. Но обраћајући се ирије свега љубављу према несретнпјемХристос не испушта из вида нн оне, који се држаху да су праведници, спреман увијек да поведе ријеч и са фарисејима и чак да сједе с њима за трпезу, у нади, не ће ли и они схватити час свога спасења. Љубав своју протеже он и на непријатеље своје. И ма да није нико толико љубио колико Христос, ипак нпјесу никога толико мрзили као баш њега, и тешко је наћи човјека, кога су тако силно и толики осуђнвали, мрзили и гонили као Христа. Промисао божпји поставио га у средину таквијех људи, који су могли прије спега у шему пробудити одвратност и мржњу према људима, него ли поджећп саучешће п љубав према њима. И баш ето у тој средипи, која пе бјеше ни мало згодиа за развитак љубави, у том заслијепљепом леглу злобе, силетаг"а. иакости, мржње, избија дивна свијетлост Божије љубави. Мржња и злоба пијесу могле ојаз,нти Христа, нити су могле и за часак ослабити његову врелу љубав према људима: ,,и та.иа га ив обузв " (Јов. 1, 5). Улазећи свечано у Јерусалим он плаче, јер су отврдла срца његовијех непрпјатеља. Он очекује од непрнјатеља својијех тек смрт и поред свега тога љуби их и умирући опрашта онијем, који га разапеше. Људска злоба, као да се баш с тога показа у евојој голотињи, у својој ужасавајућој јачини, лукавштинп н крволочности, како бп што јаче синула, тијем Јаче избила на површину и тијем испоколебљнвпјом показала се љубав Христова.

Но Христос „ љуби својв који бијаху па свијвту, до краја их љуби и (Јов. 13, 1) и љубав га на пошљетку одводи на Голготу. Па и тада, полазећи да страда за род људски и заборављајући самог себе, он тјеши жене јерусалимске, које плакаху за њим; висећи па крсту, он спасава душу распетога с њнме разбојнпка н у смртнијем мукама, кад га исмијева безумна свјетина, молн се он оцу, да опросги непрпјатељима његовпјем; пспуштајући готово пошљедњи дах свој, брпне се ппак о матери својој. И тако је ваг.стину, сав живот Христов, тек непрекидно дјело љубави. Ми смо расмотрили „радну" љубав Христову. Но љубав се још и не велича, не охоли, није раздражљива, већ све сноси (I. Кор. 13.4,5, 7) н драговољно се покорава (Т. Јов. 5, 3). Према томе су најважније и неопходне особпне љубави смиреност, кротост, стрпљпвост и покорност. И у Христу видпмо ми дубоку смиреност, највећу кроткоот, силну стрпљивост и потпуну покорпост Богу оцу. Те особине испреткале су сав живот његов од рођења до смрти, све његове ријечи и дјела, говоре и поступке. Хрисгос се понизпо, јер је ои, обличје Божнје, равап Богу, прпмпо обличје слуге п постао сличап нама људима (Фплип. 2, С—8). Сједнњење божанствене ггрироде са прпродом људсколг,, безкоиачног и песазданог са коначнијем и тваринјем бјеше понижење за сина Божијег, јер је он тијем сједињењем драговољно огранпчио иа неко вријеме емапацпју своје божанствене прнроде п потчинио се условима тварног, ограниченог бнћа. Христос, који изобилује божанственом славом н могућством, оснроманга због нас; пмајући моћ да влада и да га славе, оп трпн већма него ико оскудицу, биједу, стра-