Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 325

је узрок за што су сви нападаји најновијег невјернја и одрицања уперени на ту срједшину тачку хришћанства. Но обично је да се важни предмети и врло тешко истражују. Врло се много покушавало да се правилно оцрта надземна величина личности Христа Спасите.ља, да се изнесе жив божанствени лнк његов. Али сви ти покушаји нијесу, по мишљењу једчог нашег богослова — а које мишљење није неосновано — успјели и подсјећају нас на неуспјех слчкара, гато но га посла Авгар, да сними лик Христов 1 ). А други једаи инострани богослов који написа живот Исуса Христа, сам прнзнаје, е је немоћан н слаб, да представи божанствени лик Христов: .. Ја. вели он обраћајући се Христу, хтједох ])ећи о теби нешто велико; при свијетлу гасовита надахнућа, у благословене тренутке, чнњаше ми се по гдје кад, као да те видим у твојој божанственој величини, са челом на ком је исписана скрб п љубав, опасана најсавршенијом чпстоћом и највећом љубављу... Но тек што хтједох да испшием твој свети лик, перо задрхта у мојијем невјештијем рукама, и ја бнјах кадар да представим тек блијед нацрт онога, што ме бацало у прах, да се поклоним теби. Ко лн сам ја, па да будем кадар оцртати твоју светост ? 2 ). Узрок такве иемоћи лако се може разумјети. Да би се могао савршено оцртати лик Христок, нужно је да будемо сњиме у унутарњем духовном сродству (тнјем баит, што пе бјеху у том сродству, обја- ; шњује се неуспјели покушај Штрауса и Реиана); н сувише: морали би самп бпти наравствеио на безконачпој впсипи, морали би битп с њпме једног духа, морао би да буде у свој пуноћи изображен г ) Прот. Сидонски : „Гжггнчкко^ кк^жп кг бого(|1ОИ(" 40. 3 ) Пресансје: Живот И. Христа, 313.

Христос у нама: у нашем уму, осјећају и у свом животу нашем. А ко је — па био то најсветији човјек — са Христом једпо у наравственом погледу? Хритпћанска црква може се са правом иоиосити са многијем својнјем члановпма (мученнцима, великијем учитељима и другијем) но свн су они према Христу тек као слаба копија према оригиналу коме се не може подражавати. И за то нпје човјек кадар да оцрта потиун, цјеловнт и савршен лик Хрнста Спасптеља. С тога се и мн огранпчавамо на то да пзнесемо тек неке црте његове, које јасно показују, е он нпје био обнчан човјек, већ Вогочовјек. Прије него што пријеђемо да расматрамо те црте, држимо да неће бити на одмет, ако ријешимо једну недоумпцу: ако је био Христос син Вожији, Бог, који се јавио у тпјелу (I. Тим. 3, 16.) зашто га онда не признаде већина савремеипка његовијех за Бога ? Савременпци Хрпстови имали су своје лажно, али њима драго схваћање о Месији, као цару земаљском, у које су се схваћање они уживили н на њега свикли; чак су се и Христови ученицп врло тешко одрекли од тог схваћања. Али у ученшса бјеху срца чнста, благочасна, доступачна утнцају благодати Божпје, која просвјећује и под утицајем те благодати оин су и исповиједили своју вјеру у Христа као сина Божијег (Мат. 1(5, 17). У већнне пак Јевреја срце је већ од када отврдло и опирало се благодати св. Духа и очи њихове већ нијесу вндјеле, нити су уши њихове чуле (Јован 12. 40; Дј. 7, 51). Такви Јудејп са својијем окорелим, чувствепијем схваћањем судилн су о Христу искључиво по спољашњијем приликама његова живота, које се нпјесу ни најмање подударале са њпма драгом представом о славном земаљском цару — Месији. Хри-