Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 328 било богохулстно) како би се узнио пред људима, пошто се то може још мање допустити у иогледу оиог, који бијаше оваплоћеиа истина ,и образац кротости и смирености. Те ријечи бијаху свечана самообраиа оне личности, која је толико узшпиена, да нпје иико кадар нп иосумњати е је грјешна, а камо ли оптужити је због гријеха. Безгрјешност Христа Спаситеља није безгрјешност човјека ненскушана, у кога тајне моћи зла могу да су још уљуљане, јер не бп прилике да избију на површипу; безгрјешност таква човјека још не пружа стално јамство, да се не ће поколебати. Безгрјешност Хрпстова тијем је драгоцјенија и тијем има већу наравствену важиост, што се он често подвргавао искушењима правијем, а не тек умишљенијем. Апостол Павле вели о њему, да он поднесе искушења, да бјеше пскушаван у дане тијела својега и да приношагае молитве к Богу са виком велпком и са сузама (Јевр. 2. 18; 4. 15: 5, 7). И запста каква све искушења, напасти, страдања, пребацивање не претрпи Христос у животу своме од људи и од ђавола! Морао је да страда због слабости и несталности својијех ученика, издаје пријатеља, неблагодарности и силовитости народа, злобе непријатеља; — морао се подврћи искушењу крајњег одушевл.ења, које га хтједе прогласити царем у крајњој порузи, кад га одмах иза сјајна дочека подвргоше срамној казни, та чак га је и ^аво искушавао својијем примамљивијем понудама. Али сва та силна нскушења не на^оше у њему за себе погодна земљшпта, нити пробудише и најмању похоту у светој души његовој. Христос има^аше у себи увијек довољно мудрости, великодушности, устрпљивости, сталности ! п јачине, да одбије сва та искушења. Он ј

Св. 9 је потпуно безгрјешан, потпуно свет, и по томе нпје он обичап човјек, већ богочовјек, јер је тек једини Бог без гријеха. Светост се људска састоји у подражавању и уподобл^авању к Богу: ,.будите свети, јер сам ја свем '' (Лев. 19. 2.) Но ако је у погледу људп светост божја тек непостижан идеал, коме се може човјек тек приближавати, то је Христос тако исто савршен, као год што је савршен отац небесни; у њему видимо нста санршенотва, нста својства, која налазимо и у Богу. Људски ограничени ум није кадар разабрати у чему се састоји сушност божанства. Па ипак нам је откривено у Богу такво својство у коме је суштаство и његов живот изражен врло опширно, потпуно и разноврсно: „љубав божја црта у себи највећма између осталијех својстава суштаство божје — она исцрпљује већма него и које друго своство безгранично море бпћа и живота божанствена", 1 ) због чега и апостол Павле назива Бога љубављу (1. Јован 4, 8). Најсавршенпју објаву љубави налазимо у Христу: шта је љубав, и шта је опа кадра учинити — о томе се најпотпуније увјеравамо пз живота Христова, који бјеше велико дјело љубави. У старом је завјету изабрао Бог нзме^у свију особина људскијех л>убав материнску, да њоме изрази своју љубав према Израиљу: „ Може ли жена заборавити иород свој, да се не смилу)е па чедо цшуобе своје ? А да би га и заборавила, ја неп,у заборавити шебе и (Исај. 49, 15). Ато с тога, јер материнска љубав представља највишу форму љубавп на земљи н подсјећа већма него ишта друго на љубав Божију. Никаква друга љубав на земљи не може бити тако енлтта. тако потпуна, Вјел.ајев: „Божанствена љубав" 2. пзд.44.

Б.-Х. ИСТОЧНИК