Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 381

очи Твоје\ у књизи је Твојој с.ве по заиисано, и дани забиљежени, кад их још није било ни једнога (Нсал. 138, 14 —16). Не дадох вам ја дихаље и живот; није од мене саздан састав свакога, него од Творца свијеша, Који је саздао природу човјека и удесио происхођење свију , говорила је богобојажљива мајка мученика Макавеја дјеци својој (2 Макк. 7, 22—23). Сам Гослод Бог даје свима живота и дихање и све, — јасно и одређено учи св. апостол Павле (Дјел. ап. 17, 25). Наши родитељи су оруђа Творачке силе Божије. од њихове крви, која производп слпчне њима, јесу нашљедници великога благослова, изреченога у рају првим људима. Утроба матере. учи један од руских пастира, у одношају према рађаљу дјеце надази се у такој истој зависности од Господа Бога, у каквој и њедра земље у одношају ттрема плодности. Земља при свем врцједном раду око ње земљодјелца. при свем умјењу сијача и доброј врсти сјемена не дајо плода, ако је Господ не благослови, не благоизволи послати јој чист н здрав ваздух, топлоте сунчане, на вријеме кишу и обилне росе; тако и родитељи, при свој својој нестрпљивој жељи да имају дјеце, при свој свјежини сила својпх прнродних, неће родити чеда на свијет Божији. ако не буде на то воље и благосдова Божијега, Један је Господ Бог сплан ,да затвори утробу жене и да разријеши њену неплодиост; к Њему једноме треба родитељи да притичу са сузном и неуморпом молитвом, као што су и чинили без дјеце и богобојажљиви очеви и матере. С побожном пажњом ваља да мисле супрузп о свом будућем положају родитеља; са жаром оданога срца дужнп су да моле Свевпшњега. да Он освети њихову утробу Својим небесним благословом; желсћи да имају достојну дјецу, природно је, да су дужни претходно сами себе да учине досгојним родитељима. Добра дјеца, корисна за ближње и за себе саме, дају се од Бога оним родптељпма, који приступају к рађању дјеце с молитвом к Творцу и Животодавцу Господу. Бива примјера, да буду дјеца код разумппх ро дитеља неразумна, код великих људи дјеца ниска по својствима душе и срца, шта више код добрих и честлтих људи дјеца бнвају кад-и-кад хрђаига и зла. Али нема у историји примјера, да дјеци нијесу молитве родитељске биле потребне; напротив,сви суони —лица знаменита по својствима душе и срца, по благим, добрим и великим дје-

лима, по жпвоту великом и богоугодном; п није нужде и потребе набрајатп имена знаменитих бораца и ревнитеља „за крст часни н слободу златну", великих светнтеља, Дцвних исповједника и мучепика, сви су они били плодом благослова Божијега, са нобожности н дневно-ноћних молитава родитељских. Дакле, сваки је од нас дужан, по заповцјестима и аманету Богом-просвјећенога мудраца, прије свега свом душом да је побожан тгред Госиодом и да љуби Творца својега (Сир. 7,31—32) и, ио примјеру св. Дара и Пророка, у весељу и радости да кличе Превјечноме: славићу Те, Госиоде Боже мој, свим срцем својим џ пошшоваИу име Твоје до вијека, јер је милоста Твоја велика нада мном (Псал. 85, 12—13). За шобом пристајем од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 21. 11). Живот наш најдрагонјенији је дар Божији, за који сваки од нас дужан је да буде проникнут осјећајем неограничене благодарности према Свевишњему, којин се треба дичити и користити сагласно мисли и вољи Животодавца, који (дар) дужан је удвојити, т. ј. да га употребљава не само на благо своје, него и ближњих (Теофил).. . . Господ саздао је душу и тијело наше посредством родитеља: к њима послије Бога дужнп смо да обраћамо наше мисли и осјећаје, за њих прије свега дужнп смо да узносимо ми молитве Богу. Свим срцем поштуј оца свога, заповнЈеда нам ријеч Божија, и не заборављај родитељских мука матере своје. Опомени се, да су те родили: и шта им можеш ти учинити, као што су они теби? (Сир. 7, 29—30). Да, свети дуг је свакога хришћанина да се мо.ш Богу из срца за своје родитеље — о њиховом здрављу и дугом животу, или, ако су већ отишли к Господу, о блаженом покоју душа њихових у насељима праведних. Живот наш највећи је дар Божији, имајући да се продужп вјечно; само рођење наше аа свијет јесте знак ТвораЧке силе Вожије, умножавање и слава живота. Но уједно са животом према природи човјечијој мијеша се гријех, јер сви ми водимо поријекло своје од прародитеља, који је погријешпо и осуђен био, и по томе сви се ми рађамо у стању гријеха и осуде. За то баш рођење човЈека на свијет Божији и пропраћа се боловима и одлучењем породиље од богослужења у храму (Дионис. Алекс. пр. 2), за то баш младенац и јавља се плачем: наочиглед, дијете