Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 388

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 10

крштења. У „изводу крштења" мора стајати дап и годнна рођења и крштења, као н то, који је свештеник крстио и у којој је вјерн дотично лице крстио; ко је кум био при крштењу и т. д. У горњем акту о свему томе нема ни спомена, По његовој садржини он може најирије бнти дозвола дјевојци за вјенчање, али не ннкако „извод крштења". Оиомињем се оидје још и овога случаја. Прије, једне годпне један мој парохијанин скупи сватове н оде по дјевојку у сусједну парохију и доведе је мени да их вјенчам, Још у нас не бнјаша стигла наредба о оглашивању заручених парова. Управо ја излажах нз цркве пошље божествене литургије једне недјел.е, кад стигоше сватови с дјевојком пред цркву. Сватови, ко сватови, угрнјани внном и ракијом, те ке ти мени: „дај попе вјенчаји." — Од куд вам је дјевојка? „Од Н. Н. нз Н. . . ." — „Имате ли од ! пароха тамошљег дозволу? — „Имамо". На то једаи изме^у њих пзвади пз њедара пиомо и пружн ми га. Ја га отворих и читам у њему ово: Пречасиом пароху Н. Н. у II. . . . . „Дјевојка Анђа пз моје парохије полази за мпмка, којн је у вашој парохпји; можеге их слободно вјенчати. У н Н. Н. парох" Писмо без броја, без печата; — написано просто; нема имена дотичног момка; дјевојка споменута само пменом, а презпмена нема; па нема нн родитеља њених као нн мјеста одакле је! . . . А познајем рукопис парохов, познајем ја н дјевојку и њену кућу, а мога парохијанина — момка поготову позпајем. И према овоме, шта сам имао друго радити, него вјенчати их:

јер сам лично сам бпо увјерен, познавајући и једну и другу страну, да ми се зато не треба бојати каквих пошљедпца, Но рецимо, случајно, да ја нијесам познавао дјевојку н њену родбину према горњем писму, би ли их смно вјенчатн? Разумије се да не. Па шта бп онда бнло? Сватовп напнти, а узели писмо од пароха под именом да ће се младенци без препрека вјенчатн, па би на ме све гракнуло, да ја то нећу из какве личне мржње да учиним, или из будн каквог другог узрока; те тако међу нама било би свашта, само не оно, што ваља и што би требало. Много би још моглн овдје наводнти примјера овакових и овнма сличнијех, из којпх бп се могла читати потреба једне књиге за пнсмоводство свештепичко, какву у на прнЈед споменусмо; али држпмо да је ово доста. Због тога о овоме за сад овдје и завршујомо с врућом жељом, да се | гито скорије па^е сгиручњак, који %е и. тој штиреби нашој доскочити. Односно пак тога да се скупе све наредбе в. з. владе. па онда султапски фермани н Митрополитске окружнице, тичуће се наше цркве и школе у једну књигу и оштампају, налазимо да би најбоље бнло да се тога посла прими уреднпштво „Источника". Оно бн имало те ствари ирибиратп и на крају лнста у додатку по-мало оштампавати тако, да, кад бн све било готово, могао би сваки свештеннк у засебну књигу иовезатн. Овако би мислпмо, свештенство наше најлакше до те књнге дошло; а уредннштво „Источншса" опет налази се на таком мјесту, да би то оно могло најлакше прикупљати. И мјеродавни, којнма на срцу лежп сваки наш иапредак, надамо се, да ће се за ово заузети. Ј. Г. свештеник,