Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Х.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 41?

у опште за зидање зграде бугућег човјечијег живота; а уз то и најбољн бедем у борби човјека противу свију искушења његовијеих на зем.?»и. Човјек хришћанског васиитања трпељиво сноси све биједе и невоље, ко]е га на земљи сналазе, тјешећи се оном св, аиостола: „сам спаси се" (Кор. 3, 15). И Спаситељ, говорећи нам у овом смпсли вели, — да нам неће бити користи, кад би и вас свијет добили, само ако душу изгубимо. (Мат. 16, 29). Човјек. који има лијепе манире, и који умије да се опходи и са другијем људима, каже се да је образован човјск. Но ако он у тијем својијем спољашњијем изражајнма нема и унутрахињег осјећања т. ј, ако у томе и срце не учествује, онда је — иразна „ фигура и и зову га: , л л1одерном■ лушком 11 ! Има људи, који мисле да лијеии спољашњи изражаји човјечији не слажу се са духом хришћанства, алн то није истина. Ово се најбоље потвр^ује посланицом св. ап. Павла Филибланима, кад им ппше: „дал>е, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год пречисто, што је год прељубазно, што јс год славпо, и још , ако има која добродјетел>, и ако има која похвала, то мислите". (Фил. 4, 8). Шта више из овога се види да хришћанство човјеку препоручује све што је лпјепо и поштено, иа и лијепе спољашње изгледе, али само да то не буде празна „фигура", него испуњена унутрашњијем осјећајима срца. Дијете, које се привикне да искрено уважава старије од себе и да свакога од срца љуби, његова спољашпост неће бити празна и имаће лпјеп-природан пзглед. Да се ово код дјеце постигне сам васпитач треба да је таки, и да нм скојпм примјером у томе предњачи; а осим тога све што види код дјеце неуљудно и неваљало треба да опомиње и поправља. П1то се

овога пошљедњег тиче већпном код нашпјех родитеља стојн врло жалосно. Тако видјећете код многијех да им је велико задовољство, кад им дијете ради нешто неуљудпо-смијешно; па шта више још га и сами упућују на сличне ствари, да се међу њима више изазива смијех и шала!. . . . Жалосно! Дјеца овакога васпитања губе свако поштовање и уважење према старијима; овако неваљало васпптање ствара неваљалу дјецу, од којих доцније највише бивају и неваљали људи. Колико лн је у нас овако нашијем незнањем до данас добре дјеце нзгубљено н упропашћено?!... Прелистајмо историју, па ћемо у њој наћи много људи, који су у својој домовнни висока мјеста заузималн и грдие јој штете нанијели само зато, што нпјесу довољно п како треба били хришћански васпитапи. Дјеца, која се ие науче уважаватп и поштовати своје родитеље и друге старије неће то чинити ии према Богу, кога треба мимо све љубити, и који је једини извор човјечанске земаљске и небесне среће. Проучпмо огромну царевпну Руску, па ћемо паћи да је у онако чврстој заједници држи највише хрншћанско васпитање. Данас од Руса нема побожнпјега хришћанпна на свијету, па био он најпростији сељак или најучевнпји филозиф. Дивно је слушати руског природњака како се умије и у хришћанскијем догмама препирати! Жали Боже, с нашом интелигенцијом у већини стоји сасвпм другачије; чему може бити узрок само то, што домаћег хришћанског васпитања готово иијесу ни имали а у школама га веома мало добили, или нимало, кад помислимо на оне, који су се изучпли по западнијем школама. Родитељи! Искуство пас учи да морамо своју дјецу што боље хрншћански васпптати, но што смо то до сад радпли. Наша су дјеца нама од Бога дар, коме је свијет у пашљедство