Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 420

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Пророк Давид, у својим пророчким псалмовима назива Дјеву Марију ћерју и невјестом Цара, Дарицом, која стоји пред престолом Цара и Господа, у ризама позлаћеним. (Псал. 44, 10 —18). За то и св. црква, на дан рождества Богородице, поје: миш8 Ддкндд, по»1цл : прик!дУтЈА Д^КМ КО (Л^дг XПрНК!д8т(А КЂ ^рИ.И-ћ Ц.1ј)(КТ> И !'К НИ/И1> Та И ИЗ^К, Дш,(ј)& Цир!К&, КОЈП^КНК) [(каНОН Богородици). Син и прејемник цара Давида пророчки је изобразио Дјеву Марију под образом дома, кога је Себи саградила Премудрост Божпја, и из кога Она виче људима: пј )1 иднт !, гадит; /Иои (тјело ХрИСТОВО), и П1ИТ! КИНО (крв ХрИСТОВу) 6Ж! р/«ТКОри ( \"ћ ки.ит,. Због чега се ово пророчанство и чита на навечерју богородичних празника. Пророчанства и предобрази, који се односе на Исуса Христа и Пречисту Дјеву, умпожавају се и постају све јаснија према блискости 1 !ремена њихових испуњења. Чудно рођење Спаситељево од Дјеве, предобразовано бијаше чудом у пећи вавилонској. ЧУди пр!егт!1ТК!нилго рогодлтмИДЛ оукш НЗОКр^ЗИ П!|И,к Ш&р^ЗЋ : Н! КШ, 1И! Пр1АТТ,, п^/1итг внмА, гако инж: огнк Еожитки — - Д^км. Про-

рок Данил предображаваше Богоматер под видом горе, од које се, без напрезања руку човјечијих одвалпо камен, те поразио и расијао четпри древна царства п покорио сву земљу. Км.шик Н ј рУког^чнмн, поје св. црква, ш шсбкоим.* горм Т*!к!, Д^ко, крд(8голнми шс ^ чиа : ХрнгтогЋ, гококУпикми Рлјто / лш . да егтиткл. Под сликом горе, предсказиваше Дјеву Марију и нророк Авакум (гл. 3, ст. 3). Пророк Језекиљ у тајанственом виђењу видно је затворена врата од храма и чујаше глас Божији : крлтл ПА ЗЛТКОр(НД .Е&двтг, И Н! ШК !рЗ&ТГА н никтож! проид!ТТ! [ккоз^ и ^-к ; гакш Гојподк Погћ Н3рЛНЛ!К г К пронд^т^ И/ПИ ј Н К^д У тђ . З^ТК0р!НЛ (Гл. 44. ст. 1—2). Ово је виђење значило, да ће Дјева Марија, и по рођењу Исуса Христа, остати Дјевом, и да ће Она бити матером само једног сина, Који је Сам Господ Бог израиљев. Сва ова виђења и пророчанства откривена су у вријеме ропства вавилонског, не много прије рождества Христовог. Сомбор. С руског: Жарко Ј. Ноповић, катихета.

ПРОПОВНЈЕД МА0И.Љ0Н0ВА 0 ПОТРЕБИ МОЛИТВЕ*).

Впше пута сте чули, браћо моја, а и ја вам понављам, да је молитва она света дужност за свештенство, што је с њиме најтјешње скоп-

чана и од њега неразлучива. То је,

тако

рећи,

душа свештенства. То је једпно уздање светтенику. Она олакшава а и спречава оне опасности, које на вас наилазе; она само помаже и унапређује срећан успјех у вашем раду. Да, браћо моја, молитва нам улива потпуног поуздања у нашем раду. Сваки од нас има своју невољу и своје слабости, због којих се тим више бринемо и страхујемо, што нас оне не остављају ни у вршењу најсветије наше службе. Те прилике, које с једне стране траже да нам живот личи животу анђелском, јер сваки дан са еветпњом посла имамо; с друге пак стране узрок су наше^ немоћи те мн увијек у гријех упадамо, што смо прн испуњавању својих дужности увијек немарни и што својим осјећајима,

нашем немару п ћуди сувише угађамо; те прилике, велим, које нас постављају сваки дан између наше немоћи и светог олтара, између светоети божанске и грјешности човјечије природе, нашу вјеру п слабе и јачају. Јер ја говорим само са таквим свештеницима, којн пред људима беспријекорно живе и пред Богом никакве веће погрјешке немају. Па ако бацимо поглед на ове наше прилике, које буде у душп нашој неспокојство н неизвјесност; то нас може једино молитва умирпти и задовољпти. То је Једини лијек за наше свакидашње ране, које, ако се не опазе, непримјетно упропашћују сву унутрашњост и љепоту душе наше. Треба дакле да припаднемо ногама Христа Спаситеља, па да Му откривамо чешће нашу невољу с тугом и слободно је исповиједимо. Да Га умолимо, да нас оепособи и достојним учпни звања, које нам је повјерио и у нама све уништи, што би еветости службе наше сметало.

*) Држана у свештеничкој конФеренцији од Јована Баптиста Масил.она краљ. дворског проповједника и едископа Клермонског.