Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 429

Мач духовнп повадимо, Ничега се не бојимо: Ни вјешала, нити мука, Нит' јаука Јер нас чува моћног рука. Кријепимо браћу широм, Часним крстом и путиром. Чувајмо их од гријеха, Па слава ће, да нас чека.

— Не часите једног часа Е, тако вам Христа Спаса! Жељно друзи на посао, Да нп један није стао . . . С врућом исељом, ја вас здравим, — Брацка срца да саставим . . . Фоча , 27. јануара, 1894. г. Марко С. Поповић, учитељ и ђакон.

113 КЊИГЕ ..ПРИМЈЕРИ БЈ1АГОЧЕСТИЈА\

За сиромахе заузима се сам Бог. I. Један десетогодишљи дјечак, стојећи у цркви на молитви, слушаше како свештеник проповједаше: „да мплостињу коју ми дајемо сиромаспма. ; не дајемо њима него самоме Исусу Христу, јер је Он сам рекао: „ Бијах гладан, и ви ме нараниств, бијах жедан, и напојисте ме. Гост бијах, и примисте ме; гд бијах, и одјенусте ме. Болестан бијах, и обиђосше ме. У тамници бијах и дођосшс к мени а . . . . „Оно, што сте учинили макар ком од људи, мени сте учинилн". Чувши то, дјечак посумња н помисли: „Гле, Исус Христос сједи на небу с десна на престолу Оца и Бога, па како Он може уаети комад хљеба, што га ја дајем сиромаху на земљи" ?! Излазећи дјечак из цркве, на један пут угледа он на улици убогог сиромаха у ритама, који искаше милостпњу, а више главе овог спромаха у исто вријеме угледа лик Спаситељев. Дјечак се зачуди и забезекну. У томе тренутку неко из најближе куће донесе хљеба сиромашном просјаку, а Спаситељ пружи десну руку да узме, и благосиљаше човјека, који даваше милостињу. Тада дјечак повјерова рпјечи Божијој, коју је свештеник у својој проповиједи изрекао, и послије тога постаде највпши добротвор спромасима у Царпграду. II. Управитељ — старјешина једног манастира, побожнп и добри човјек и калуђер, бијаше одвећ милостив према спромасима, и увијек се обраћаше Богу у својој молитви са овим ријечима: „Господе, ја сам грјешник, али се надам у Твоје милосрђе! Молим Те, избави моју душу, и немој

мене одлучити у бдућем животу од моје браће, те и њих учини достојне, да буду заједно са мном у рајском животу и насељу". Најпослије Господ открије му Своју вољу овим начпном: Из другог облпжњег манастира, позове игуман овога побожног човјека са свима калуђерима и монасима на храмовску славу. Но овај не хтједе излазити из свога манастира, и одазвати се позиву игуманову. У очи тога дана овај човјек у сну чује Божпји глас, који му рече: „Идп, али само прије себе пошаљи своје браство — све калуђере, монахе и искушеннке, а ти пођи послије њих". Сјутра дап рано на празник сви калуђери спреме се и пођу манастиру; и тако идући виде рањава п сиромагана човјека, који на путу лежаше готов полумртав, Кад видјеше калуђери, упитају овог сиромашка шта га боли, а убоги једва им одговори: „Ја иђах нешто својпм послом, али на мене нападне грабљнва звпјер и као што ето видите, нагрди ме, па утече, Сад нема нико да ме однесе у село мојој колибици". „Код нас нема ни коња, ни кола, ми ти ни чим не можемо помоћи",. одговоре калуђери, и тако продуже путовање даље, оставивши овог јадног сиромашка на путу. Брзо за тим пође тамо п етарјешина, па видећи на путу рањава човјека, упита га шта му је, и дознавши шта је се десило с њиме, још га припита: „а јесу ли овуда прошли калуђери мога манастира, и јееу ли те видјелп" ? „Они су говорили са мном", одговори убоги, „али рекоше да нм је тешко носити ме, јер немају ни кола ни коња, па одоше даље". — Можеш ли ти полако ићп за мном, упита га расрђени старјешина? „Не могу оче". „С Божијом помоћи