Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 112 Б.-Х.

Ове мане — како ми се чини, потичу највише од неваљадог васпитања домаћег. У нашем народу простијем прешло је пиће у крв. Ја, како знам, у мојој парохији нема ни једног дома, а да свако чељаде од 5 година па на, више не пије опорнијех пића ! Разумије се неко више, неко мање. Кад га питаш: за што то мој брате ? Слегнуће ти раменима: „Па, оче, од овога нам неће ништа бити, да и у очи сипамо!" Не мпслим, да је много боље у погледу ппћа и у другијем парохијама? Један пут трефим се у дому неког иарохијанина. Бијаше нас за софром петеро-шестеро. Ђеца стала према нама и мјере нас очима. Не гледаху толико у нас, колико у јело пред нама. Домаћин бијаше метнуо на еинију боцу мастике и литар вина. Отвори боцу печатлију и наточи чашу ракије, па ми покучи. Ја пошто не пијем никакве ракије, не шћех узети. Тада он наточи чашу вина и пружи ми. Узмем чашу с вином, наздравим и мало сркнем. На то ће сва чељад, као да су се договарали .■ „ Узми жте, узми, неНеш се отровати лијсио је вино! Како ми можемо ракије ? Сви пијемо, па смо ево живи. Хвала Богу и стаари су нам пили! Мене дирнуше њихове ријечи, потурим чашу на синију и речем: „Није лпјепо никога приморавати, да чини зором оно, што поднијети не може! Мепи се то од вас не допада. Више ћу вас браћо вољети, ако мање успијете. Цићем се никаква срећа не постиже. Ми не треба увијек да се осврћемо на наше старе — због пића, нити да их тпме вријеђамо; јер су наши стари умјереније јели и пили. Онда је мање пића било. И, сваки гријеши, вјерујте ми, ко старе кривн због пића!" „Сва се чељад згледаше, неправо им би, што им 'нако рекох за пиће и за неко вријеме заћуташе, док домаћин прекину тишину ријечима: „Опрости нам оче, ми смо научили пити, и ко је код с нама, треба да пије; а ко е нама неће да пије, он нас не воли!" Кроза ме ирође струја од љутине, а дома ћин даље наздрави другу до себе:

Св. 3

„Здрав' десни друже! ... II пошто искапи, наспе другу и покучи је ономе до њега. Тако је ишло редом, па кад све за софром обредише, покучише и ђеци. Мени догоре до ноката и викнем: „За Бога људи, шта ви мислите најпошље ? Ко вас на то наведе, да и ђецу трујете тијем отровом? Као ваш парох именом вае Божијим кумим, оставите се тога, то није за ђеце!" Домаћин потурп чашу, и окрену се мени' — Вала, кад нас толико молиш, ево не дам ђеци; ама смо их ми научили, па што им је мило, не ће им зар толико од штете бити! ? — Како не ће мој брате ? Знаш ли ти, да је у ђеце крв млада, свака им кост мекана, а пиће убија и трује младу чисту крв и све дијелове тијела, особито у младости. Од тога на младеж дођу разне болести. Младежтаканиједуговјечна, а ја знам, да вам је мпло, да вас ђеца ваша надживе; па кад је тако, и опет вас молим, не дајите ђеци опојнијех пића" ! — Не ћемо оче више, вјеруј нам! повиваше сви. Ово су рекли иетина непоетојано; али мени је тада било доета и то. Ко би хладнокрван остао гледајућп оваки примјер ? Ваким и подобним примјерима, освједочена су сва у Христу браћа свештеници наши наравно неки мање, други внше, Друге мане у народу јесу празновјерице. Многи у иашем народу простијем, волп отићц бајалпцама, оџама, гатарима и т. д. него лп душевном љекару своме свештеншгу, или тјелесном љекару — доктору медецине. Многи надају се мртвоме запису више, него најбољем лијеку; шта впше толика је нразновјерица овладала у народу, да опога, што записује држе сл свим друкчије — мимо остале људе. Н1то им рече гатар, то оии држе за свето, и од тога их је тешко одвратити. А сад да ти испричам случај, што ми се до.'одио 9. јануара о. г. Потрефио сам у парохији исти дан, а бијаше велики снијег. Тада сам прекађивао јованштацима. И пошто бијах свршпо у једном селу, дође момче пз ближњег села и зовнс ме да дијете крстим. Брже — бол>е пођем с њиме и кад