Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 148

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

У Травнику упознаду елуге Џинића, (на чијој је земљи манастир Гомионица) ђака Раду и радознадо, стану га шггати; ,,Е, бива, оклен ти овдје Раде"? — Раде све потанко каже им, шта је и како је. Турцима пође некако за руком, па пз баве из затвора игумана Дионисију и поведу оба бегу у Бању-Луку, у нади, не ће ли како бег опет Дионисију позратити у манастир. — Но, све бадјава би, јер на заповијед фанариота Прокопије, тадања власт опет зграби игумана и отјера у Сарајево. Уз игумана опет оде и ђак Раде, да види, шта ће му од господара и учитеља бити. — У Сарајеву ђака Раду устави Прокопије себи за кахвеџију, а сиромаха игумана иошаље у Дечане. Игуман Дионисије потуцао се од немила до недрага све до 1879. год.; речене године поврати се стар и изнурен у свој манастир Гомионицу, и ту је на празник Покрова св. Богородпце исге године преминуо. Ђак Раде од манастира Гомнонице допане се фанариоту Прокопији, па га узе собом и одведе у Цариград. Тај Прокопије однпо је три товара блага из Босне. Вели његов кавеџија Раде, који му је вјеран био, (а управо рекавши Србин из Бос. Крајине мало не сваки, одликује се вјерношћу као слуга свом господару, само је махна код Србина из Бос. Крајине, да он нема устрпљења, кад му се што неправо учини), пребирао сам равна три бијела дана новац владичин. На пошљетку Раде Праштало остави евог владику Проконију године 1855. и пође у своју домовину. На путу из Цариграда, ђак Раде свраћао се и пролазио кроз Стару Србију, Маћедонију, Бугарску и напошљетку дошао је у Биоград. Раде није бадјава путовао, он је гледао како се гдје живи и памет учио ио свијету; па за то без претјеривања може се рећи, да је он прама тадашњим приликама врло искусан калуђер био, а његовп титори држали су га, да је он најучнији гомионички калуђер био. Исто тако и његова првог учитеља Дионисију или како 1 а иначе зваше, наш „Дине", хвале, као добра богомољца и научењака. Раде Праштало из Биограда дође у Гос. Градишку, ту се одомаћи и ожени. На сав мах почне трговину водити; али није, како би човјек

хтио, већ како Бог нареди. И Ради не бијашо суђено у Градишци дуго остати. Умре му домаћица и уједно дјетешце. Домаћица — Савка на смрти замоли га, да се више не жени. Праштало послуша, и одмах раскући, па се упути у манастир Гомионицу. Год. (1861.—1868.) рукоположи митрополит Игњатије Раду Праштала за свештеника монашеског реда. Раде у калуђерству добије име Исаија, а а по оцу Кости ирозивао се Костик Као калуђер доша.о је у Гомпоницу — владао се је строго калуђерски у сваком погледу; био је управо у то вријеме узор-свештенпк у бања-лучкој нахији. Године 1883. бнвши митрополит Дабробосански г. Сава Косановић поставио је Исаију за настојатеља манастира Гомионнце. Иеаија је и прије био у свачем десна рука првашњем настојатељу Партенији, и може се рећи, да је он управо ревносији био за манастир, него ли Партенија, јер он као добар калуђер није се обазирао на свој рад, већ једино текао је за манастир. Он је вазда волио потиомоћи сиромаха туђиица, него ли пак кога од свог рода. Униташ ли га, за што тако радиш оче Исаиј а? Он би одговорпо: „Е, брате, није то никакво доброчинетво, ако ти коме од својијех прпјатеља добро учиниш. јер и он ће теби — о томе нас учи и св. Ппсмо, него оно је доброчинство, кад ти учиниш добро и у биједп помогнеш, коме. кога никад ни чуо, ни видио вијеси". Заузимањем преподобног оца Иеапје, пачп њена је 1882. год. и данашња вјероисиовиједна српско-православна основна школа у Гомионици; по у живот је ступила истом .1891. год., кад је опо судба писца овијех редака донијела манастиру, те је он први у тој Исаиној школи почео наставу. Исаије Костића заслуга је. да данас ма настир доста добро материјално стоји. Исаија и данашњи јеромонах Герасим Кочић #ж^јом заштедом и трудом купили су шест кућа кмета манастиру. Исаија је као добар и строг монах много лијепих успомена оотавпо у парохијп манастирској, тако, да га данас сваки титорпн с ноносом спомиње!...