Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 150

Б -Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

оког општег начела, може да сдужи природна тежња човека к знашу и способност човечјег духа да истражује истину и да се користи њоме. Ова способност и ова тежња к знању изазивају неопходност битисања нарочитог реда општих васпитача и учитеља. На истоку могуће је видети арапску децу, где седе у кругу под ладом древног египатског храма и слунгају поуке домаћег педагога, који додуше не зна, да се земља око сунца окреће, али тим не мање извршује службу учите.л.а у том правом смислу, као да би бно професор ириродних наука на којем европском свеучилишту. И оваких слпчности можно је навести много. На тај пачип, свет преставља собом позорницу одреЈјених, у опште прнмљених мефу људима, служења, која произлазе из оиштих потреба човечанства и условљавају се самом природом пашега духа. А колико већу силу има показани закон у прилог к служењу хришћанског свештеника, које има за своју цељ задовољење непроменљиве и времене потребе, но сталне и вечне! Идеја религије, лежећи у основн ове потребе, постоји, ма да и помрачена, код свију људи, просвећених, и сурових, и јесте најбитпија и најдубља идеја од свпју- идеја. Грех ју само загушује; сујеверје и идолопоклонство изнашају је само у јаснијем виду. У овом природном религиозном нагону ствара се општа неопкодност битисања нарочитог реда људи који, на основу висине живота и религиозног знања свога, јављају се способннма да одрже тешње општење с Богом, да проповедају божанствену истину н да настављају људе у делу религије. Као што нн једна истинита заједница, или друштво, не може бити без.уредовних лица ; без правила н без члапопа, тако

и религиозно начело не може се развитн у коју год било организовану форму у друштву, не створившн своје сталне служитеље и чланове. Као што уро^енатежња човека да живи у друштву, где би он могао наћи себи иомоћ и сигурност, ствара правилно уре^ену државу, са званичиим лицима, законима н гра^анима, тако и тежња к религиозном сједињењу с Богом и еа људима мора да изведе то исто, усљед истог закона. Када, по овоме религиозно начело делује свуда (: а нема ниједног дела човећанства, где оно не би деловало, — истинито или лажно:), то се оно мора оденути у извесну форму организације, — да створи религиозну заједницу, или друштво; и ова заједница ради свога живота и рада неопходно мора имати своја стална уредовна лица или служитеље, нсто тако као своја нравила и своје чланове. Ма где био човек, свуда и свагда налазимо нешто битно, што одговара служењу хришћанског пастира или нарочитог религиозног учитеља Свештеничко служење налазимо да иостоји већ у периоду детињства човечанства, код најдревнијих народа, — не само код јеврејског народа, свештенскога мора се сматрати као позитивно божанствено уреЈјење, него н код других, савремених му иарода, на пр: халдејаца, персијанаца, египћана и грка. Асирци, као што је цознато, били су јако религиозни; код њих се све радило у име Божије, монарх беше сам највншим жрецем народним. Древни аријанци имали су три реда свештенства; пророке, жреце, и мудраце. Иранска или персиска религија мало има општега са идолопохслонством и у суштини је религија монотејистичка; религиозна сиетема Зороастера улива чистому унутрашњу и спољашњу; а у сре-