Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 1?6

П .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

у свима њеним простим, али божанственим обичајима, устанокама и догматима, проповедајући јеванђе.ље и извршавајући дужности пастирб, као што видимо из Дел. ап. П, 42: V, 42. Јерусалимска црква врло брзо порасте до пет хиљада вериих, и продужттла је, без сумње, брзо раститп, премда под притиском гоњења и није могла састављати једиу општииу. Нема сумње, да су се у њој образовале разпе општине, које су имале своје учитеље и пресвитере, постав,љене, од апостола; али сва у опште црква још се налазила под надзором последњих. Ове првобитне разне цркве општине, са својим нарочитим пастирима, премда састављајући само једну цркву, основану на апостолима, 8го.1кн« Сл,И0Л1« Ис8:8 Хрнсгу." представљају собом дивиу слику цркве Христове, тада потпуно ожпвотворену и изражавајући истину, да је овде „једно тело и један Дух." Обратимо сада пажњу на само назвање „апостол" и разгледајмо, у чему се састоји сличност и разлика апостолског служења са данашњим служењем хришћанског пастира. Назвање „апостол," слично другим назвањима пастирског служења, првобитно изражаваше неку ссобиту идеју и изазвано је било неком правом неопходношћу. Реч „атсбатоХое" долази од „^тсоатеХХм" — „шиљати. одправ.љати." У Класичној Грчкој, оно се употреб.вавало за озгтачење „заповедника флоте, која је готова да отплови;" његово је прво значење идеја рада, потпуно спремнога, снабдевенога свачим, што је неопходно за пут и који је добио налог да иде ради извршења које одређене поруке, сличио на пр. владпном легату или посланику. Ова идеја одређене поруке показана је у посланици к Галат. II, 8. У таком смислу реч се ова придавала и Спаситељу (Јевр. 1Н, 1).

Историјско употребљавање и значење ове речи у св. Писму, без сумње, односи се к заповести, датој од Христа Спаситеља двапаесторици апостола по васкрсењу 1Бе:"ОВОМ ИЗ мртвих: К-К .иГрг К [['к, пропоК^ДИТ! вкЛНГ[Л][ КС !Н тклрн" (Марк. ХУТ, 15). Апостоли су били нарочито приправљенп п назпаченн од Исуса Хрпста, да буду ЈБеговп посланицп п да сведоче о Нзему свету. Они су могли чинити то, јер Га видеше и знаше непосредно и беху научени од Нзега. Они су били Његови лични И керни сведоци': „и ргч! нлп,: Т,1КШ гшглно всттч, Н ТЛКШ ПОДОКЛНН ПОГТј!ЛДЛТИ Крнгт8 Н КО!Кр([н!>ТК ОТТ1 .ШрТКМ^-К КТх Тр>Т1Н ДШЋ, 11 Пј)ОПОК-&ДДТН(А КО ИД1А 6гШ ПОКЛАНШ, И ОТпУнЈ | ШК> Гр^ОК^К КО НЛЧ!НШ( отг Ц&ддилм. Вм ж! е:т! гкнд^тш: шж-к" ( е Јук. XXIV, 46-7—49). Они су били не само сведоци учења и чудеса Христових, него су били и очевпдци ЕБеговог земног живота, ПОШТО су МОГЛИ говорити: „н жикот-к АКИГА, и кнд^олг-к, и гкнд^тмгтк&лгк, и козк -бгцлглг-к клл1А жи80тк к^чнмн, нж! У ОтГ (л. и акига нллг-к: еж! и кнд-Ј^о.и-к и глншл^ожђ, пок^ддмл* кллпх, дл н кк| ОКШ^ШЕ И/ИЛТЕ Сћ НЛ/ИИ: ШКШ^ШЈ Ж* ГО ОтЦЈ/ТТТч И С'к Ск(НО/ТПу бгш 1с^СО/И'ћ Хрнгтолгк (Јов. I, 2 3). Они су проповедали Христа из љубави усљед дубоког проницавања свим својим духовким бићем у речи, речене им од Исуса Христа не дуго до ГБегове крстне СМрТИ: „Њ кто.и8 клг-к _гллголк> рлку, акш рлкк не к^гт'к, что ТЕорнт-к гогпод 'к егш; клг'к ж! р!КО^"к др8ги, акш кга, аж ! глтлшл^-к от-к 0\"цл /Ио!гш, гклзлд"к кл.иг. Г1! к'к1 ЛПн! изкрлгт! но лз-к изкрл^-к клг-к, п ноложијск КЛГТ ј, ДЛ КТ%| ИД!Т! II ПЛОД'К ПрИНЕГЕТ!, И ||.|ОД'К клнгк Пр!к8д!ТТ»: ДЛ 6ГШЖ! ЛШ,! ПрОГИТ! ОТЧ ј . Отцл КО Н/ ИА Л1 о 1, длгт - к кл,ит\" (Јов. XV, 15. 10.) Као другови Христови, они су били у тесној заједници с ГБим и видили су и гледали не само ЈБегово лице, пего и душу. Духовна личност Исуса Христа, била је изображена у њима; ујеванђељу Јовановом нарочито видимо откривење божанственог жпвота души човечијој кроз општење са