Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 199

Андрија Бањац свегатеник Горње Врточе, протопрезвитерата петровачког, јјјјјјј јјјјјаа јјјдјјјјјјјјјјајјаддајјјјјдјј ■ рођен је у селу Дринићу 30. новембра 1837. Р1зучивши оног времена Часловац и Псалтир, буде 25. и 27. Децембра 1865. рукоположен је за ђакона и свештеника од тадашњег митрополита босанског Игњатије II. — Умро је 6. марта о. г. опојан од осмерице свештеника тамошњег протопрезвитерата. Нокојник се још одавна почео осјећати слабим, толико, да није могао своју парохију опслуживати, за то је у јануару о. г. предао Горње и Доње Врточе пароху басташком уз неке увјете. Пошто је упражњена парохија и тако саставни дио парохије басташке, према учињеној и проглашеној организацији, то на ту парохију не може ни бити натјецатеља. С покојником се на опијелу опростио све" штеник буковачки Никодим Новаковић, са овим говором : Тужни зборе! Немину више но само 7 мјесеци од како претрписмо један, и то велики удар, на смрти свештеника Гдигорија Новаковића, који је баш овђе парох био; још се неублажише болне ране и неутрше горке сузе за споменутим свештеником, а ево нам неумитна смрт изтрже из наше средине једну жртву — још једног неуморног дјелатеља у винограду Господњем, свештеника Андрију Бањца; који се данас сели са овог варљивог свијета у други посмртни живот; он одлази одавде, гдје су многе непогоде и искушења, за свију нас у опште, па иде, гдје нема скорби ни печали — одлази велим ондје, гдје нема болести, муке, патње, туге, пакости, уздисања, чемери, него гдје се ужива вјечна заслужена награда блаженства. Свештеник овдје лежећи, кога тужно оплакујемо, шта је био и какав је ? Свима је нама мање више познато. Но при данашњем нашем с њим тјелесном растанку, напоменућу коју, ма и летимично. Онсе јеродио међу нама, одрастао, живио и умро међу нама. Тако, он се је родио 1837. од усопших родитеља Николе Бањца и Јоке рођене Угљић. — Основну школу учио је у Петровцу код усопшег учитеља Илије Новако-

вића, а послије код неког свештеника Иванчевића и Тцјетина. У 1852. ожени се са сад ожалошћеном му супругом Станом рођ. Ступар, са којом је добио 9 кћери, од којих су три удомљене, а од овијех је најмлађа прије 11 мјесеци умрла, а двије старије још су живе. У 1865, год. оде он са усоишим протопрезвитером Василијем Новаковићем у Сарајево, гдје би од блаженопочившег Дабро-босанског митрополита Игњатија II. у чин свештенички произведен. По рукоположењу, одређена му би парохија Горњо-врточка, коју је до прошлог устанка служио. Узпрошлипак устанак, био је покојник пребјегао у Далмацију, а одавде оде и у Лику; те кад се народ поврати на своја опаљена огњишта, и он се поврати, те поново заузме служити своју споменуту парохију, коју је готово све до пред саму смрт служио. Истина парохију је трудно служио, особито од прије неколике године, од када га физична снага издаде, а још више отешчавало је његово службовање то, што у парохији није становао, него од исте 4 сата ода удаљен бијаше. Тужни зборе, особито овом приликом треба на ум да нам падне оно, што би свагда на памети имали и требали држати, т. ј. да ли нијесмо створени за земљу, него за други посмртни жпвот — за вјечно блаженство, за које се још овдје на земљи приправити имамо. Истина да то није тако лако, и да то без настојања нашега не иде, јер у земном животу нашему ми наилазимо на свакојаке сметње, тешкоће, муке, патње и различита искушења, али као прави Срби хришћани, требамо то све трпјељиво сносити, свагда добра дјела чинити, и у добрим предузећима нашим постојани бити. Но при томе требамо тачно и савјесно испуњавати заповиједи Божије и црквене; и на овакав тек начин, можемо се приправити, да будемо сваким даном и тренутком готовпм, за путовање у царство Божије. А да ћемо заиста сви без разлике, цар илп војин, богат или убог, пред неумитнога судију — Бога изаћи, и пред њим строги одговор за своја дјела дати — то је истина, то је неизбјежимо, као што и св. писмо вели: И козкрдтит[А ШЈИТТј КТ! 3 [/ИЛ|0, '|'|1КОЖ( К"6, И КОЗКјМТНТГЖ к-ћ Еог8, нж! ддд! егш. Но кад ће који и кад ће кому од нас куцнути пошл:>едњи час смртни — то је неизвјесно, и то нам је управо немогуће знати,