Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 169

посумњати се у њима; ми би жедиди, да је у изреченим појмовима видиа јачииа и сила иадприродиа, да душа опажена Његовим речима, осећа себе, као да је у свези с Вогом, у којој ишчезавају за њу све тешкоће и неразумевања, да срце, на које падају Божанствене истине, испуни се најплеменитијим мужеством, које не би у стању био поколебати сав свет са својим болесним искушењима. И овим баш језиком говори Превечно слово у Јеванђе.ву Јовановом: Љце кто жаждп ,г к, дд ир'|идет'к ко дигк, и шегк . Е г кр8ли в г к ,ил. Акоже рече лисднп, р г кки от г к чрека егч' ист1к» мВт г к водк1 жикк! 1 ) Окцм , иоа г/мса л»оегч> слвншот-к, И Д.-ГК знлнј И\-'К И ПО Л1И'к г()ад^т 'К. И дз'к ЖИКОТ г К к 'кчНК1И дд ,М'К Н /ит1 и не погикн В ттј. ко к-кки, н не кос^ититтч. и^^к НИКТОЖЕ 0Т г К р8ки Л10ЕА. ОтЕН, г К /ИОИ, НЖС ДЛДЕ /шгк, ко/ни кск\ г к естк, и ннктоже л(ожет г к кос\итнти и^ от'к р8к8 Отца Л1оего, Љт* н О тецт* едино есл1л! 2 ) Тако је сталним, одлучним, истинито достојним Божанства тоном Јеваиђеље Јованово испуњено увек у местима догматичким. II у овом одношају, израз његов, можно је казати превасходнији је од израза свпју књига свештених, и, тешко може бити упоређено са нзразом осталих Јеванђеља. У осталим Јеванђељима Исус Христос говори као наставник, као отац саветник; но овде — као изванредии Посланик из народа Божанства. Тамо разјашњују, убеђују к вери; овде тако рећи, приморавају веру. Тамо се заносиш, хоћеш бити истиннтим иоследоватељем учења Христова; овде се бојиш не бити таковим. 2). Као за љубазпога ученика и пријашеља Исус-Христова, за Јована, његово Јеванђеље дужно беше још бити благајх ) 7, 37, 38. 3 ) Јов. 101, 27—30.

ницом успомена о том, што беше најбољега и најпријатнијега у његовем животу, Иостарајмо се, по могућности, објаснити себи то стање духа, у ком је дужан био да се налази старац — апостол при цртању свога Јеванђеља. Тада како се је молитвом и постом приправљао за овај велики жељеип рад 3 ) —- у њему морао је био оживити ред успомена, о оним времешша, кад се налазио близу свога Божанственог прнјатеља. Он се наслађавао Његовим гледањем, често је говорио с Њим, откривао му своје мисли и осећања делио је с Њим крв и пићу, имао је пред њим потпуну смелост блиског човека, дивио се велнчини, љубио га с највећом нежношћу, и узајмно је примао од Њега суделовање најискеиије дружбе: и тај Пријатељ беше уједно — безграничин! Знање ових блнских одношаја није ли дужно било набацити сенку неког свеиггеног ужаса на те светле, нежне и дирљиве успомене? Кад је Јован па тајној вечери лежао на прспма свога Пријатеља, ои је видео свакако у Њему много Божапственога, но још није представљао себн у свој јасности Његове безграничне велнчине, и с невнном простотом јошје дрзнуо испитивати тајне Његове. Брзо после јављења Господа, који је вазкрсао, ова смелост у души љубазног ученика већ је уступила место неприговорној побожности. Тако, Спаситељ стоји на брегу Тиверијадскога мора; опрезни Јован позпаје свога Нријатеља, али не сме већ да жури у Његова наручја, слично као при првој вести о Његовом васкресењу 4 ): он осећа, да је пред њим Суштаство вишега света, да је онде Син Божиј, а он

3 ) Тансо предаје блаж. Јероним. Б. Ргае1'а1. ш Еоап§\ МаЉае1.

4 ) Јов. 20. 3. 4.