Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 170

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 5

је сам — син смртних. Најпосле, кад се Дух Свети излио на апостоле, узвисио је моћи духа њихова, и саопштио им је знање тајана царства; тада Јован без сумње је на најјаснији начин познао, да је овај Син Божји Суштаство безгранично, обухватајући сву васељену, потресајући небом и земљом, непристунно непостижно за умове ограничене: и овога тако великога, тако страшнога и неограниченога Бога, Јован је имао за друга својега! Гедеон, вндевши једном анђела у слици човека, узклшснуо је: ах, Госиоде, Госиоде, за то ли видјех аиђсла Тосподњега лицем к лицу 1 ). Шта је пак дужан био осећати Јован, који је тако близу гледао Самога Господа? Но да би нам појмљивије било, на који је начин ово удив.вење, овај страх, у сједињењу с пријатним осећајнма дужан био управљати пером јеванђелиста, изјаснимо његово стање духа неком слпчношћу. Замислнмо себи: — .У удаљеном крају некога царства јавља се ненознати човек, с првог погледа улпвајући према себи уважење, али јавл.а се не више, него под видом простога грађапнна. Он живи извесно време сред становника тога краја, и задобије особиту поверљивост неких. ГБега љубе с иежношћу, њему се радо јављају у свим нуждама својим, овај н други открнва пред њим срце своје; и он од своје стране враћа им не мањом дружбом. Али се брзо утајн; и оин дознаду, да је непозпати пријатељ њихов био њпхов земље Господар! Можете лн схватнти то стање, у какво се мора довести слично открнће мирних стаиовника удаљеног краја? Овде и осећај удивљења, и страха, и радости, и нежних успомена •— све наизменце ће заталасати срца њихова. Како ће се они сећати свога велих ) Суд. 6. 22.

кога и милога Госта, сећати се његова погледа, речи; говорити његово знатие речи, 'осибитије представ.вати његове поступке, удубити се у његове намере и подузећа, — • да би у свему нашлм знаке на његову царску величину или трагове његовог високог ума и духа! И не једном ће говорити међу собом: није ли нам горело срце, кад нам говораше мудре, утешне речи ? ни смо ли се дивили иреко мере, кад он чињаше велнка, нечувена дела, међу нама? — Јован је дужан био испнтивати слично стање духа., само куд камо у већем степепу; као што тамо велики цар, оставпвши престо, јавља се сред мирних поданика, утајивши своју величнну, овде нсго тако безграннчни Бог, оставши небеса, јавља се међу рођенима на земљи, утајивши своју превечну славу. Пазите пак трагове смуЛенога духа у Јеванђељу Јована. ЕБегова реч пде ходом лагапим, важним, и временом прекида се дубокнм размишљањима; Он као да се премишља: овому и вужно беше произићи од удивљења, од страха и побожности. Послушајмо, како он, бнвпш проннкнут осећајима, почнње своје Јеванј^еље.- В 'К нлчил!- Слоко н Слосо к'ћ БогК, н Коск Слоко. Сен игкони к-к Ког^. т^лгк ШШЛ, И НеГШ ННЧТОЖ( КћИТК, КК1ЕТК. В'К То -И'К ЖНКОТ-К И ЖИКОТ'К К*К !К-4ТТ» ЧЕЛОК^КО/ИТ,. И ГК^'1'% КИ Тлгк |к1т ||Т1А. Н Т/ИИ его Н! ШЕАТ . . . Б"6 гк^т^к НСТНННМН НЖ( ПрОЈК^Ш^КТЧ, К(/ЛК(И'0 УМОК^КЛ Гр/ЛД^ЦИГО КК1 .И ]ј )'К. Вт* -шр -б н .иТр Т^.ит, ЕКИТ-К н .чГр-к его Н! НОЗНЛ. Во (КО.Л Пј )1НД1, Н ГКОИ его |1( ПрЈ /ЛШЛ 3 ). Ннје ли ово језик душе, потресене свештеним ужасом, која именујући предмет, испуњавајућн њене мисли, то речју то животом;то Светлошћу и не именујући Га само сопствеппм нменом, открива своје јако чу]рење, и тим самим чу1,ењом израђ Гл. 1, 1—5 . 9,-12.