Босанско-Херцеговачки Источник

Св. б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 207

су по благодати Божијој постали најживљииг образом и подобијем Божијим, ми штујемо и ирослављамо кроз њих самога Бога — Творца њиховог. Штовање светих, осим речи Божије, има основа свога у предању и примеру дркве древне васељенске. Тако, од самих првих времена хришћанства, црква је почела одавати штовање светима; на пр, она је с побожношћу свршавала помен светих апостола (Пост. Апост. књ. 8. гл. 33). Кад се у цркви појавише многи мученици, црква је почела славити с апостолима и мученике. „Штовање мученика, пише св. Василије Велики, драго је свима, који се уздају у Бога" (Твор. отд. по рус. прев. ч. 7. стр. 216). За тим лику апостола и мученика, црква је мало по мало сјединила пастире и учитеље, који су се прославили светошћу живота, и пустињаке испоснике, зарад њиховог строгог труда и подвига. Најпосле да би већма изразила врлине свих светих, црква им је дала различита имена

I и поделила их на чинове. Највиша је од свију светих Пресвета Богородица; за Богородицом поштује се св. Јован Претеча; за Претечом долазе сви други пророци ; за пророцима — апостоли; за апостолима — светитељи; за светитељима — мученици ; за тим преподобни и најпосле безсребреници п праведници (види у Службенику чин проскомидије, а такођер и молитву на јутрењу : Спдги, Еож*, лмдн ткож). Дакле, браћо моја, из свега реченога види се, да је штовање светих сагласно са речју Божијом и с вољом Божијом, и има основа у примеру древне васељенске цркве. Штујмо с љубављу свете угоднике Божје, и молимо им се из свег срца и душе, да се они моле за нас пред престолом Цара небеснога. Амнн. У Митровици 1894. По руском Григорије А. Николић, свештеник.

ЧЕТИРИ ПУТЕВОЂЕ Д0БР0М ЖИВОТУ : СТРАХ ВОЖИЈИ, МУДРОСТ, ТРЕЗВЕНОСТ И РАД. Поука газде Онусррија ГрушкевиЂа, унуку свом Николи Григоријеву.

(Наставак).

Никола. И тн сп так<фе аар био код ње, н видио си је зар, и слушао си јој разговор? Онуфрије. Разнео се по свој околини глас, да се госпојнца Аиа разболела и то јако разболела: у сну све зна и дивпе речи говори. Иде јој народ као талас, иде и улазн у дворац као на вашар, или у цркву к чудотворној нконп. Ја у почетку ннсам веровао, — знам ето, да народ наш често лудо говори, и још, кад се говори истина свакојаке бесмислице радо јој додаје, — но по том обузе и мене жеља да идем у дворац. Идем, но се ту сретнем с покојним свештенпком вашим, поп-Андријом Левицким, па ме он и заппта: јеси ли био у дворцу, јеси ли видио госнојицу Ану?

— Овај час сам ево пошао, одговорим. Но нисам ја то узео баш све тако, господин попо, да овај народ к њој тако нде, иду, иду, нема краја. — Вредно је отићн, мој драги! Имаш шта видити, имаш шта чути, тако што не даје се увек човеку да види и слуша. — Шта је то тако? — запитам. Допста ли је, господин поно, она света? — Доиста, света је, јер јој је душа чиста и богобојаз.љива, — одговори попа. Ако је и био па њој какав грех, то је био тек обичан и она га је очистила својим добрпм делнма. Она је, разумеш ли јасновида ? — А шта је то јасновида? ја ту реч не разумем.