Босанско-Херцеговачки Источник
2
Св. 10
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 377
а и с великим трудом 1 ) о чему нам божанствено Писмо најбоље свједочанство пружа. Не називају се пастири, само анђелима, него и земљодјелцима (I Кор. гл. 3, 8; II. Тим. 2, 6, 15); житељима (Мат. 9, 37. 38); виноградарима (Мат. 20, 1); војницима (II. Тим. 2, 3); подвижницима, који долазе у позоришним стражама (Јазек. 3, 17). Св. Григорије Богослов, говорећи о тешкоћи свештенства, каже: 1Нто је иотребито свештенику да зна, како треба своју паству добро руководити, јесте наука свих наука. 6. Опасност. Као што је достојанство и трудноћа скопчана са свештеничким чином, тако је исто сњим скопчана и опасноет; јер чим је чин узвишенији и у колико је сврха већа, у толикоје на против и неисправност и љеност у њему за већу осуду и подложна више жешћим казнама (Мат. 24, 48. 49, 50, 51; 25, 3). Св. апостол Павле, када је овај страшни и опасни пастирски чин препоручивао својим пријемницима, то их је, о испуњавању својих дужности, заклињао Богом и Господом И. Христом, који ће судити живима и мртвима, — и анђелима Његовим, као извршитељима пресуда божјих. (I. Тим. 5, 21; 6, 13, 14 и П посл. 4, I). О овој оиасности увјерава нас св. Јован Златоуст у својим поукама: мислим, да нма више свештеника, који ће бити погубљени, него ли који ће се спасти (На дј. ап. поучење 3). Ј ) Већи дио младог свештенствз, наилазећи на добре и попустл>иве архипастире, као по некој привилегији траже од н>их добра а часна мјеста. Не добију ли така, то сгварају многе неприлике и себи и своме архипастиру, кујући у својој глави опаке мисли. За таке можемо рећи, да несхваћају позив свој и да су залуд Слово божје учили и слушали. Код Срба у Маџарској и далмацији, изузимајући бококоторску епархкју, епархије су са свијем уређене, те се тим и мање злоупотреба од свештенства види. По заслугама својима свештенику се одређује ова или она парохија, а код још неуређених епархија догађа се свашта. Свештенство пати, а особито они млади свештеници ; који су њешто више него што се од њих захтијева свршили, а који би морали по праву предњачити другима. Добро би било узети за примјер и углед уредбу румуњске цркве. Све ово, што до сад рекох, рекао сам зато, да докажем како се уз трудноћу још и оваке неприлике и злоупотребе догађају и то за то, што немарни трудноће и не осјећају Свештенство је забавл>ено политиком или је прожмато преће раним либералством, као што се у краљевини најбоље. види. Тешко цркви, гдје се свештенство на партаје дијели, гдје се Пелагићи слушају. (Нијесмо томе још дорасли. УрЛ
7. Ко може ступити у свештенички чин. Ову трудноћу, опасност и достојанство свештеничког чина морају имати пред очима они, који желе ступити у свештенички чин. Морају се испитати, јесу ли могућни тако тешко бреме на своја леђа упртити; имају ли у ееби доста душевне снаге: разума, знања, искуства и племените природе, беспорочног живота, као што и сами ап. Навле од свештеника захтијева. (I Тим. гл. 3 и Тит. гл. 1). Имајући такова савршенства свештеник, згри јеши ли Ногу и, ближњему не послужи ли, одговараће 2 ;. Најбоље је, да онај који ступа у свештенички чин, испита своје срце, исјећа ли оно Христа и Његове ријечи; љубиш ли меУ — паси овце моје. И одговори ми на то питање, као Иетар нелицемјерно: Г ојподј , Т н к^си, акш лие.ио та (Јов. 21, 12). Даље, долази ли рзди добра оваца у тор, да их спасе, или ради своје кориети, да украде, убије или погуби? (Јов. 10, 10). Ако је отишао у првој намјери, онда је пастир, није ли, то је тат и разбојник. 9. Дужност и јарам свештенички састоји се из четири дијела, или четирп посебне дужности. 1). учити народ; 2). Свети живот проводити; 3). тајнодјејствовати, и 4). молити се за друге. О првом трећем говори апоетол: Тлкш НИП> ДЛ НШ.1КХТ1 ЧМОК^КТ*, АКЦЈ мбгн Хрштокн^Ћ И ЈТрОИТ|/|Ж ТЛИИк БоЖ]И^-к. (I. Кор. 4, I). О другом дијелу говори сам Христос: Тдкш м ПјШЈК^ТИТЈА (К^Т-К КЛШ-к ПрЈДЋ ЧМОК^КН, АКШ ДД КИДАТТ. кншл докр^А д^,1л (Мат. 5, 16). ГГоељедни пак дио доказује Госиод у ст. завјету (Лев. 16,34; Јоила 3. 17.' Глава II. 0 учењу парохијана, као првој дужности свештеничкој. По што је дужан свештеник парохијгше своје учити вјери и добрнм дјелима, учити не само ријечју него и дјелом, т. ј. својим прим јерним животсм, јер би иначе ршеч без дјела мртва била и без плода; то ће се ова глава разди-
2 ) Св. Јован Златоуст нанисао је шест бесједа против оних, који не врше дужност свештеничку.