Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 11

Б.-Х. ШЈТОЧНИК

Стр. 41б

пити ракију, за што се пак сад о том не спошиње? Онуфријв. не жури се, све ћу ти прииоведати, само слушај пажљиво. Сад сам ти на име дужан разјаснити, зашто та трезвеност и та друштва нису се одржала дуго, и како се догодило, да се ђаво показао јачи и од Консисторије и од свештенства. Још у оно креме, кад ни гласа није бнло о американском духовнику, који је први завео Друштво трезвењости, било је међу нашим свештеницима такових, који нису печена пића употребљавали, мрзили су пијанство и гледали су га као првог врага свога народа, свим силама проповедали су против пнјанства у цркви и обраћали су парохијане трезвеном животу Таков је и био и наш покојни отац Ан дрија Левицки, но још више се показао у том, његов син Александар, он је био мо^ј вршњак; од самога детињства нашег били смо јако сдружени, јер заједно смо се учили у школи, код покојнога Леоновића, на једној смо клупи седили, редовно смо се заједно играли, и тако смо се еавикли један на другог, да дапа једног нисмо могли пробавити један без другога. Александра послали у Лавов да се учи, а ја сам остао код куће, — код црквењака већ сам учио Псалтпр и црквенн устав Али кад долази кући о празпицима или о вакацији, ја сам увек трчао да га сретнем^ далегео на путу и, за тим се нисмо делили до полазка његовог у Лавов. Дуго би било приповедати, како смо се ми волели, волели смо се као ро^ена браћа, како смо заједно пецали рибу, пливали по води за птицама, а по том одрастивши, како смо заједно радили по дворшиту, — на гумну, У в рту, у по.љу, како је он менн припонедао о том, шта је научио у гпколи или из књига, како смо ми по некад до поноћи

преседили заједно, читали и пресуђнвали За тим је Александар ступио у семинарију, свршио је богословију, морао се оженнти и за свегптеника рукоположити. Пре, него што ће се оженити и рукоположити, дошао је у госте родител.има, и тада смо последњи пут провађали заједно готово цело лето. Александар се ни мало није поносио са своје учености, није променуо прпјатељство са мном са својим старим пријатељем и ми, као и пре, ишли смо заједно да се купамо, да сушимо сено, возили снопово и радили друге економске послове, јер он никакав посао није занемарпвао. Једанпут, дан је био топао, окупали се у јутру у реци и идемо куки, — попели се на брежуљак за црквом, где и сад стоји, дебели раст и сели смо под њега да се одморимо. Оданде нам се посад види као на длану, са свима окружним селима. Лепи божији свете! — проговори са уздахом покојник, — зашто људи нису тако добри, као што си ти леп, красан и мио срцу земни свете? Да, људи не виде све то, што је Бог за њих створио, не виде та} божији свет! Један другом завиди, један другога мрзи, један би другога појео као штука малу рибицу! Није ли тако Онуфрије? — Налик је на то, одговорим. — Вндиш ли ти оне тамо зграде? — То су зграде, где се пече, а пгго? То је завод људске невоље и зала фабрнка свакојаких грехова. — Како то? — Ето тако. Народ се труди, неуморно ради као мрав, и остаје сиромашан, јер ракнја одузима од њега половину плода његове радње, а коме узме и све, што год заради. Кад је пак своје изгубио, тај болник се не зауставља ни пред туђим. Отуда