Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 418

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

ре с ш нисам разумео и на једно их уво 'уо, а на друго иустио, а оне су имале уообито значење. Сутра даи дођоше дунђери ч молери, да ирегледе нашу кућу и да лате иосла, — преустроили нам стан каво су могли боље, где је само што нужно, било — све је учињено! Жена иоја скоро сваки дан иде спахиници: друшТ1?о видиш, њеио са спахиницом било је тако, да нису могле живити једна без друге! Рогата моја марва, тито сам доби са женом, и коши и друго благо, —- па ' се на спахијској ливади, у трави до трбува срце тп игра кад погледшп, како се враћп кући спта, чнсга, весела. ТПта ми је још недостајало? Нпје то био живот, него прапп рај, рај зема-љски! Но ја се боље осврнем по парохијг, вндећ — беда! Ннко не уме да се ирекрстп људски, нико незна Ошчкиаш-а , нико није чуо десат зишведи. Једина ракија велика госпо^а, шнри своје царство свуда — до саме убоге колебе. ДоЈе недеља празник, — у цркви баш никога, а крчма .0 ,1, рапе зоре пуна. У подне у шу се већ не можеш протурати: музика свира, таппту играју, певају, затим се скађају, деру, распракљају, Арендатор Чивутин, са шнроком и дугачком брадом, иде важно као паун, у агласком шлофроку; код њега у кућн злато п сребро, зн ручак има меса п симите, а сељак једе просту киселицу и лукац, и забунивши главу са ракијом — заборавља, да је човек! Чивутско стовариште пуно пунцато залога, трули сел>анину дабро за проклету ракију, а народ не може да се довије — зашто је то тако. И сваки мисли и 1 овори, да тако мора битп, да друкчије није можно. После прве моје литургије у недељу, објавим, да ће бпти вечерње и придика. Звонпло на вечерње — нико не до^е у

цркву, само: тутор, црквењак и певац. Зашто да се тако труднте, оче, — рече добродушно стари тутор. „Овде народ ннје томе научен. Код нас недељом, празником каквпм — увек свира у крчми музика и с тога су деца и девојке цео дан тамо". Друге недеље опет после литургије к*ажем, да се скуие на вечерње и на придику, — и опет црква празна дошла је једна само девојка. Ја се задовољих и с тим, учићу ц њу једну. Девојка је изшнла из цркве сретна, што се уме већ правплно прекрстптн и научила је како нде молитву: ц,дрк> ншснии! Треће недеље имао сам на придики ваћ шест људи, четврте 12. пете пола цркве. Учио сам их сасвим уордпо, младеж ме слуша жељно н одговара јасно! Радујем се кад ко штогод зна, на дупш ми такова благодат, такова радост и весеље, веће него кад би ми к'о дао пуну кућу дуката. По није дуго трајала моја радост. Те пак недеље била моја жена у гостима код спахинице. .Уједанпут до трча Чнва-арендатор нз крчме, Јанкел, задувавши се, и управо спахији; „Велеможни господипе! ви не знате шта се окдје код нас чини! . . . чини се и ради то, што никада нпје било! Еј болан, то ј.5 отимање, то је разбојништво, то је страшно! Ја плаћам аренду, плаћам музиканге а сак народ у цркви! То никад нпје било! То је нови, сасвим ноаи неки обичај! Ако тако пође даље — аревда неће вредити ни половину садање вредности, а мн ћемо с вама, велеможни господине. еј Воже, извините, обоје ћемо остати у платкн! Еј — еј! ПЈта треба учити мужика? Нп ком је то нужно? —- Ето тп мили Јанкеле, 7 дана у седмнци. Овај једап или два чаеа у в.едељу неће тп донети више добпти, одговори пахија.