Босанско-Херцеговачки Источник
V
Стр. 402
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Св. 11
Сви .л>уди осећају иужду у истини' и знају, да је она неоиходна за ших; али кад се истина непосредно појави њиховом унутрашњем сазнању, то се срета овде јако противљење, и ради одолевања овог протпвл»ења пастир нема другога оружја, осим истине, разума, Слова Божја. У овој борбн са могућим противљењима зле воље он брзо изгуби поуздање према сво]нм властитим човечјим силама. Да без умора навешћује истину срцу и савестп људи, какво било да било њихово упорство, на како било разнолнко и удешено непријатељство света иротив истине, пастпр осећа нужду у помоћи божанствене бла годати, — иначе ће брзо ослабити' у борби. в. Оиасносш бишп не јасан у своји.и речима, дјејствима и мотивима. Такова је на име опасност без престанка грозила хришћанскнм учитељима у време апостола. Али код пастпра мора бити једна само брига, како да угоди Госиоду; јер мотиви његовог деловања не могу бити сасвим јасни људима; а спољашња деловања су само афористпчни изрази његовог карактера, често зависећи од околности. Свештеник је дужан бити свагда веран Богу и свому позиву, ма да би ову верност држалп за малену, ограничену ревност, деловања,задапута љубављу према ближњим, за појаву самољубља. Нека он васпита у себи великодушну сннсходљивост и трпљење, у које ће утонути, као у мору. све сумње, клевете и злобни нападаји непријатеља. с. Најенергичнији наиори иасгаира често остајјЈ како се чипи, безилодним. Тако су говорили једном ученнци Господа: сеу цоИ с.чо се трудили н нпшта не ухватисмо> алн чули су заповесг: хајде на дубину и баците мреже своје те ловите; и мреже
им се иодерагие од мноштва рпба (Лук. V 4—6). Већ једни немири и разочаравања, која се одкривају од младог свештенпка при вођењу проповедничког дела, бпвају често врло тешки. Други много се труде о предходном приправљању проповеди ■ можда, моли се о својој проповеди, гаји надање, да ће имати успеха. Но будући опрезан н уверен у успеху до наступана времена, кад ће проповедати, гле он се пење на катедру, — и његова се реч показује тромом, без живота н безплодном. Уображење његово сасвим је зането сопственом слабошћу, неудаћом. Н>ему се чини, да није позван проповедати, да би се показао бољим, више способнпм и корисним на другом којем месту, него на црквеној катедри. Један врло даровити проповедник говораше о времену своје младости, кад је он тек ступио на своје поље: „у вече онога дана, кад сам држао проповед. једва сам могао гледати у лпце свакоме, које ме је слушао, јер сам видео написано на овим лицима недостатке свога дела, које сам извршио тај дан". Бог може допустити младом настиру да се мучи на тај начин целе годнне, не давајућп му спољашњих дохсаза успеха његове делатностп. Парохије, сусе ше с његовом сопственом, могу откривати у себи јавне знаке препорођаја духовног живота., а његова парохија осгаће сличном безплодном комаду земље сред зеленог луга. Ми иоказујемо на ово, као на особити род искушења; и ово највеће пскушење за неке свештепике, ма да друга, можда, иду више лакшим и пријатним путем. (1). Смрш иераска/аног грешника у иов реној иасширу иарохији. Свакако, ннко ие може зиатп ун^апред вечног суда правде и љубави Божје;