Босанско-Херцеговачки Источник

Св. И

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 403

ипак могу бити случајеви, кад ће који из пастве да се пресели из овог живота, не показујући у души својој ип најмањег знака покајања пли препоро^еног жинота у Богу. У таким случајевима свештеник се не може без унутарњег немира гтитати ;) да лп би било све једно, да сал1 више бриге уложио овом човеку?" е). Ревнодушност ирема верк инсшве и назадак иобожносши мсЈју њима. Свештеник може бити назначен на такову парохију, у којој се религиозни живот налази у потпуном назадку. У таковом случају, ако свештеник покуша да узме сво бреме старања о препорођају духовног живота у парохији на себе једнога, то ће га без сумње оно угушпти; и много пре, но што ће успети да нађе срество против зла, он неизбежно пада под тешкоћом сопствених безплоднпх напора да оживи оно, што један Бог само може да установи. Г). Изванредна искушења и гоњења. Положај хришћанске цркве није положај мира и тишине: времена немира и гоњења могу изнићи у сваком моменту. Може бити, ово је спасоносно за цркву, да се од времена до времена подвргава притисцима и гоњевима, као што то видимо у историјц првих векова хришћанства. Без изузетка кад наступе кадшто немирна времена војне, која, за време барем, показује очишћавајући и узвишујући утецај на црвву, у опште говорећи, ми жшшмо у тако мирним и тихим данима, да по невољи долазимо на мисао, да је такав на име свагдашњи положај ствари; али промена у овом свету може да се јави исто тако изненада, као што се јавља бура, и пастир заједно с народом може без очекивања подпасти и великим искушењима, опасностима, несрећама. У погледу овога неопходно му је за раније

да се приправп за времена великих пскушења, да не бега кад види опасност, као најамник. Он је дужан васпитати у себп нешто слично духу древног мучеништва, готовост да пострада за своју паству п заједно с њом, каково су својство открилп многи истинити служител.и цркве у перподе особито тешких пскушења за њих. Према показанпм спољашњим искушењима можно је односити више обично, ма да кад-што и не мање жестоко искушење, проузрочено ништавошћу жалења и у опште материјаллнм сметњама, које често стварају више немира и муке способпом и достојном пастиру. Ако паства не усвоји вшпе високог и здравог погледа на овај предмет, то ће у свештенство неизбежно продрети нижа сорта људи, — људп, недостојних у умном и нарственом одношају, што ће да проузрокује цркви не малу штету. ^). Немилосрдност у соиственом срцу иастира, која изниче из неиромепљивог и блискога уза)мичког додгсра са пајвишим религијозним иредметима. Искушење ово више је од унутарњег карактера, од до сад споменутога од од нас. За објашњење оваке немплосрдности и ревнодушности према религијп можно је показати на познатп психолошки закон по коме пасивни утисци, т. ј. који долазе с поља у душу човека, од честога понављања постепено слабе и постају без осећаја; тада као што, напротив, активни положаји, т. ј. положаји. узрок којих лежи у дубпни самога духа, баш као и активне навике (т. ј. павике према иознатом роду дјејствија) стичу кроз вежбање све већу и већу силу. Закон овај прилажемо не само ка телесној (пспхофнзичкој) страни бића и живота човека, него и чисто духовној. Тако, чувство туге