Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 26

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св 1 и 2

одабране људе", а који то могу бпти други .људи, ако нису владаоцм или влада? Никако нисмо сагласии са дезорганирањем којске, а нисмо, ни са гледишта бу^ења јунаштва народног духом Обилића па и духом Милоша Обреновића и српскпјех пјесама : „Помињем колац, жртве казујем, А памет твоја заборавл>а, јел' Окове тешке што ти ломи коети ? На коцу само јунак умире, ('кове носи измет човјештва. У грудима твојим зарјеусахла Предака нашијех сва моћ ? Кад тако зборпш, а ти остани ; Народна кле/гва и сав терет њен Кад падне на те, на твоју дру-.сшгу Тад Кеш се мојијех ријечи сјетигп, (Мат. Бан драл1. кпез М. ,Отаџбппа 1875 стр, 546.) У нанеденим стиховима није каква смитпл>ена просгота, већ је врућ и ватреп дух Србинон, патње и јунаштво псказано, каковп се има чувати и одгајати редовима војске тај јуначки дух, а на другомреду и у свакоме другоме појединцу. За то, с разлогом одобравамо, да у Орбијп до У. разреда гимназије мора битн изучена војена тактика, како би још у младгш грудима расгта.внвала се ватра војеие л>убави и војенога поноса моћп одговорптп славп п сво.ме поносу, слагш Т1 своме пмену с I ијечју која нам вели: „чух глас с неба који мн говори: благо оннма који умиру у Госиоду да св одморв од трудова с&јијех, ј<'.р д)вла њихова, која иду за њима славв, нх и (Откр. Јов. гл, 14 ст. 13 Еј дивно ли ј) то, а тако би требало н да буде! У оличеном с вјером народу, дух. јуиаштва пе смије клонути пи изумрјети јер би му тада и живот и опстанак нзумро п погииуо; Хероизма — дух Тројанства не само није у заборав настуиио

не треба га напуштати, већ га треба будити и подизати. Док је било јунаштва, бјаше и слободе, а не бјеше вртлога и данашње трзавице ни у свијету па ни у српству. Да би потврдили наше казивање, осврнићемо се на тројанско доба, и погледати Парисјев (Александров) из-т лазак пред тројанске бојне редове. Да видимо га гдје излази пред бојне редове и изалива Ахајске јунаке на мегдап. Али чим се пред Ахајском војском укаже Менелај, Париз умакне од страха у Тројунце; Хектор брат његов, кори га и грди, те Париз на ново се нуди за мегдан. Хектор ступи међу војске и каже им одлу ку Паризову, да ће се борнти с Менелајем, па који предобије ономе да прппапе Јелена и благо. Весело пристану обе војске на то, а да вјера још тврђа буде, позову Пријама, кош је у то са тројанске куле т-ледао обе војске, а Јелена му показпвала ахајске јунаке, да сам вјеру међу војскама утвр,т.и и жртву боговид1а прпнесе. Иза тога започме мегдан, у којему Менелај побједн Парида, које га би и убио био ; да га Афродита не спасе; обави га у маглу, пренесе га богиња у ње.'ову кућу у Троју. Агаменом тражи од Тројаница, према заданој вјери, да нзврпте обвезу п да поврате Јелену. („Нова Зета - ' 1889 свез. IV. стр. 136). Ето јунаштва задане ријечп узора и вјере; ту се све видило и огледало. Самим једним примјером из Тројанскога доба, човјек одлази у чу !.о ка га би модерни прогреспстп хтјели једтм психологијпсгсом књигом војску уншптпти и јунаштво погазпти. Да је даиас устати великом артиљеријскоч генију и јучаку Наполеону I. чудноват бп комплпмен т учипио г. Хамону ,,са дресираном живошињо.и'\ којом назва војску тај г. Хамон. Ја баред тако зас/гупам са потпутшм