Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИБ

Стр. 83

свети манастири — њихове дичне задужбине, с тога су их подизали насваки крај простране своје домовине ; те је од тијех њиховијех многијех и многијех светиња, остало само неколико у Српству, које се свијетле као сунчани зраци небеснога сунца на српскоме обзорју, који нијемо говоре: „Српска браћо! Видите ли како се просвјетне рушевине и сада свијетле свијету на видику, па и ако нас је зуб времена уништио, а неке обронуо, опет нијесмо пали; јер нас идеја светијех Неманића одржа, да причамо покол.енима славу и величину наших прађедова; да причамо како су нам прађедови вруће жел.ели и радили о свеопштој просвјети!" Народима треба просвјета! Ко не жели и нема просвјете, духовно је мртав. То је знао и српски просвјетитељ Сава, који је мудрим и узвишеним духом сјединио свето православл.е са српском народношћу, те Србин наком толиких петстољетнијех мука не пропаде. Стари српски манастири били су расадници српске просвјете — знања и науке. Ту су се скупл.ала српска дјеца; ту су биле прве српске школе, — а учитељи српско свештенство, обојега реда, васпитавали су омладину, будећи у њима дух народни, а оплемењавали су им срца узоритијем истинама јединоспасавајуће св. вјере православне. Још у оно старо доба светијех Неманића и кашње, док српски народ није пао под петвјековно ропство, народ је наш цвјетао у просвјети. Српски народ, имао је своје шкоие, своје књиге, своје српске штампарије и много нешта, што је потребно за културне народе ... Српски народ у кога је прирођен дар духовнтост, могао је створити оне ремек и узорите ерпске пјесме ! Свако српско срце задахнуто је појезнјом; јер у крви му је пјесма. Од рођења мати му тепа пјесмом; од рођења мати му говори пјесмом; од рођења мати га задаја пјесмом . . . — „Та, да није пјесме ове Србинове Како би се веселпла, утјешила; Браћа драга ? Неком с' срце миљем пуни, Неког опет чемер стеже. И, да није пјесме миле

— Српске виле; Како би се исказали : Осјећаји, уздисаји, У пјесми је сласт и миље, Изобиље . . . Ако плачеш, пјесма блажи, Ко је вес'о, пјесму тражи. Шта би мајка над кол.евком Свога сина, — драга, мипа Да не пјева пјесме српске, Што је учи српска вила ? Занесе је пјесма њена ! Срце јој се спушта, диже, А притисне сина ближе, Па га л.уби, па му тепа : Моја кућо лијепа ! Слушај пјесме Србинове Соколове . . . Па их л.уби, па их памти Е, тако ти жива мати ! ЈБуби народ — Српство своје Нека чује пјесме твоје" . . . Српски је народ појетичан, па нека није чудо, што се сав страни просвјећени свијет диви српским пјесмама и у звијезде их окива! Када би бацили поглед на дуго и широко по пространоме свијету, освједочили би се, да сваки народ, који је рад да осигура свој опстанак; који је рад да га незнање не сурва у пропаст, одакле се више не може подићи, освједочили би се, велим, да много улаже, е, да би остао чврст и узорит, а то се ничим не постиже, нити се може толико помоћи, — ако се не заузима за разне просвјетне цијељи. С тога ћемо виђети да сваки просвјећени народ сваким даном заузима се и труди, да би извојевао просвјетом опште добро, како себи, тако и својим једноплеменицима! Свуда у свијету подижу се разне просвјетне задруге, удружења, хумана друштва; избијају на сриједу огромне вјештине; унапређују се занати и све избија на површину, што је спасоносно и корисно за општи људски род. Сваким даном школе се множе; сваким даном све впше је ученијех људи; а то је знак, да просвјета, наука и знање — као море с таласима — запљускује сваки крај земни, ђе год људи духом живе. И, код толико великијех проналазака у данашњем вијеку, докле је наука могла докучити,