Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 89

ђењу овога свијета и велича Творца, којије еве тако дивно уредио. Препуни еу тих похвала сви његови ранији списи ; тада је био заиста срећан, као што и сам признаје. Но мало по мало — вал >ада судбином — ФилозоФова уста мјесто похвале Творцу на уређењу, почеше сипати грдне псовке и ријечи, које не приличе ни највећем лопову. Поста од највећег срећника најнамрштенији очајник . . . Он, који говораше, да човјека не очекује никаква награда и казна, поче се већ на земл.и мучити у пакленим мукама. Кајаше се истина гдјекад, али бјеше касно. Умрије у највећем очајању. Веле, да је звао на смртном часу да га свештеник утјеши, али му обијесни другови не учинише по вол.и. Јадни Волтеров живот ражалио је великог Русо-а, па је ббно узвикнуо; „Ох, како је невјерник за осуђење! У животу се ничему не нада; црни облак смутње лебди му над главом ....!" Заиста је то права истина, која је јасна свакоме мисаоном, човјеку. Па колико би још могли сличних примјера навести! Па не бива друкчије ни с читавим народима. Француска је револуција укинула хришћанску вјеру. Па какав је био плод тога ? Јадан и кукаван. Настадоше грозна пролијевања крви. Човјек поста крволочни тигар. Храмови се Божји рушише, највећи неморал наста; јутром бјеху улице прекривене невиним жртвама. Па и „богиња ума" не могаше да замијени просту, но велику Христову ријеч. Ни најбољи не бјеше без страха за живот. Најзад то сваком досади. Увидјеше, да без вјера нема праве слободе ; са свију страна завапшпе и вјера се Христова опет поврати. Највећи свећеник новог божанства Робеспјер бјеше највећи грјешник. Дванаест је стол>ећа од кад је српски народ примио св. православну вјеру. За све то вријеме она је била Србину права ријеч Христова. Она га је ожпвл>авала, она га је хранила небеском храном, па је једино тако могао да остане жив. Кад му се је навукла каква бора на чела, он је побожно устао, прекрстио се, отишао у цркву, напојио се својим дивним пјевањем, све је разумио . . . све га је одушевило и он се је вратио мирне савјести. За то, што га је одушевЛЈавала, увијек га храбрила и помагала му, он је постао захвалан томе једином своме пријатељу, па је назвао ту вјеру — сржком вјером. Дивно признање! . . . .

Но изгледа као да је почело данас да нестаје те пријатељске љубави. Говори се, да сваки народ у своме препорођају пролази кроз многа искушења, па и народна вјера мора доста да претрпи: то се заиста и опажа. Народ на ниском ступњу просвјете веома је побожан ; у нолуобразованих народа видимо неку струју, која би и вјеру хтјела да води током, противним јој. Наравно ту не мисли се, да је вјера непромјенл,ива (говоримоо хришћанској). „(гозиждб церкокк <И0К5 и вратд лдока не ЦЈДол^кнгтч* еи (Мат. 16. 18.) — рекао је Христос; а Бог је истина .... „Ближи је онај истини, који није почео истраживатинеголи филозоф , који није истраживање довршио" — вели њемачки пјесник. Истинито просвијећени народи су заиста и истинито вјерски. Узмимо Нијемце за примјер. Пруски војник не заостаје у побожности ништа иза руског и шпањолског. Обазрите се на слободну Америку. Недјеља је тамо прави дан одмора. Па ко у нас шири безвјерије ? —- Видићемо одмах, да је то онај дио народа, који је нешто научио од просвјете. Ко је само видио Пелагићев „Учитељ", тај је и самог Пелагића надмашио доказима, да нема Бога. Шта је такоме Сократ, Аристотело и хил>аде других? Шта је њему савјест ? Шта ли дивни поредак у свијету ? Та то је њему ништа; његов ум је тако велики, па би се понизио, кад би се и на то још обазирао. Ми хоћемо да покушамо одговорити напитање, које стоји пред нашим рецима. Наше су силе слабе, да подробно одговоримо на то, али се надамо, да ћемо тиме изазвати друге паметније, да га расправе, јер се зло најлакше у клицп убија. Једино ћемо тако очувати два наша нај већа блага: православл>е па с њиме и Српство, јер је то двоје у нас православних Срба и сад спојено, па пропане ли једно, и друго ће. 1. Треба нам интелигенција задахнута духом православне вјере. Изгледа, да у нас и нема онога дијела, који други народи зову иншелигенцијом. Помислимо само ко потпомаже у нас, књижевност. Осим: ђака, учитеља и свећеника веома их је мало, који ће потпомоћи књигу. Од тих „мало" многи је не ће прочитати. Но преварих се. Потпомаже се у нас једна врста књижништва па још како. То су романи, новеле и остали смет, који је вјетар донио из туђе куће. Младићи воле таке књиге, а дјевојке још више.