Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 96

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

радње и зле штетне радње црквених власника у интересу саме православне дркве ! Ми смо нашу јавну слунсбу кроз свих седамнајест година вршили не само у пуној искрености него и с топиом љубављу и са правим одушевљењем. Може бити да се некима чинило да је служба наша по некад одступала од оног идеала који смо пред собом имали: али ми можемо смело казати да и у таквим приликама главни идеал није никада био запоставл^ен. Јер нам је у тим приликама остајало да бирамо : или рад на штету части и задатка ; или неблагодарну борбу за сам идеал. И ми смо увек бирали оно што је теже и неблагодарније. Ми смо дакле радили оно што смо сматрали да смо били дужни радити и колико се то дало урадити. И тај рад, пун одушевл,ене преданости идеалу није могао проћи незапажен: одзив свештенства и побожни хришћана у краљевини и у српству најбољи је доказ за то. Но, у колико је „X. Весник" брже жудио свом иделу, у толико је више расла маса препрека, с којима се он имао да бори, и које су на жалост потицале с оне стране, са које се нису имале очекивати. На крају крајева, кад је црквена јерархија нашла за добро да и она има нарочити свој орган за одбрану својих личних интереса. и кад је свештенство под притиском аукторитета те јерархије принуђуно да њен орган држи, онда је наравно створена и немогућност слободног избора. „Хришћ. Весник" је осумњичен у свештенству и његов прави задатак изопачаван, а разни поверл.иви расписи имали су задатак да спрече његово ширење у свештенству и народу. Па и тада кад се „X. Весник" особито за две посљедње године сав посветио беше ширењу живе и здраве науке хришћанске, која је толико потребна народу нашем, кога сујевјерице и заблуде даве, а који није пружао други који лист — па и тада је осуђен био на уништење!! Мислили смо, да је рад наш, сложен у седамнајест годишњих свезака имао бар колико толико права, да се нада неком признању од стране наших духовних старешина. Још више смо веровали да је задатак, који је „Хр. Весник" себи поставио, такве природе, да не може бити да не заслужује одобравање и потпоре од стране њихове. Уздали смо се да ће они то и посведочити у толико пре, што имају и начина и сред-

ства за то, и што се од њих самих никаква лична жртва тражила није. И та нада није нас напутила ни у 12 часу „Хр. Весника". Обратили смо се дакле г. митрополиту Михајлу и Архијерејском Сабору за материјалну потпору из цргевеног Фонда, те да можемо наставити издавање „Хр. Весника" по што је иначе његов опстанак онемогућен. Да би г. митрополиту Михајилу и Сабору Архијерејском пружили што више разлога, да помогну и подрже најстарији духовни часопис у српској православној цркви, ми смо предложили сабору: да се из „Хр. Весника" сви одабранији и популарнији списи као : животописи светитеља, поуке и приче с морално религиозном теденцијом, оштампавају из листа у засебне књижице, које би се по ниској цени растурале у народ, да то буде издање Сабора Архијерејског и да тим радом уз уредника листа руководи један нарочити одбор кога Сабор пзабере. За све то ми нисмо тражили никакве користи за себе, шта више изјавили смо г. Митрополиту да не ћемо нигда тражити активну службу за себе, већ хоћемо да посветимо све своје скромне силе овом великом и неопходном подузећу цркве наше. Али на жалост и г. митрополит Михајло и Архијерејски Сабор и ако су наклоно прихватили овај наш предлог и похвалили нашу толику пожртвовну ревност, ипак су одрекли сваку даљу помоћ „Хришћанском Веснику" и штампању за народ списа морално религиозне садржине, и ако су добро знали да без те помоћи није нам могуће дал.е наставити издавање часописа, који је кроз седамнаест година бранио веру и интересе цркве. У овако жалосним приликама нама не остаје друго него да обуставимо дал.е издавање „ХришћанскогВесника". Ми то чинимо са тешким болом и дубоком раном у срцу, али са уверењем да смо све чинили што је до нас стојало, да тај орган за хришћанско-моралну поуку нашег православног народа одржимо. Наша%ам савест нема шта да пребацује, а надамо се да нам ни наша браћа свештеници, ако ће праведно да суде, неће имати гата да пребаце. А оставл.амо народу и јавном мњењу нека пресуде, да ли су и сви они који су највише и позвани да раде на утврђењу вере и побожности у народу учинили добру службу цркви, што су крај толиких огромних срестава која су им на ту цел. и став-