Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 117

на дан: буре с ракијом и стоји код њега на сред поља, и на њиви цео дан свира музика. И народ све врви спахији Мојши. Виде спахије Ворновски и Круповић, да је то посао р^ав, да се жито просипа и да трули, — хоће-иеће, шиљу своје помоћнике по селима да јављају народу : хеј, мужици! ајдете к нама на рад, ми тако^е дајемо по 5 Фраклова, а имаћемо на њиви и музиканте, као што има и Чивутин-Мојша!" Добро си рекао, да ракија ради! По зар би се код Немаца одважио Мојша на таково дело ? Кикола . Шта ти, деда, говориш! Пемац би се стидио да ради за ракију и за музиканте. Плати Немцу поштено, па ће ти поштено и радити. Ја сам чито, да Немци плаћају косачу једну рубљу, па и више, и рад његов и вреди то! Немац ма да ради, здравља свога не троши, а наш ти мужик ради цео дан и поткрепљује се бајаги ракијом у највећој жези, а за тим још нгра пијан до поноћи. Онуфрије. Као што и приличи старом, всчитом робу. Исто та ракија и музиканти, шта су друго, него насљедство старога ропства. Појиди га ракијом и тешили игром, да би заборавио своју срамоту и своју нужду, играо је и скакао као с ума сишавши, за тим је спавао, пруживши се без осећаја, као марва, а кад устане он опет ради и опије се. Таков рад, сам знаш, не даје ни имање, ни здравље, ни дуги живот. Не, то све даје разумни човечијп рад, то долази од трезвености и умерености. Ја сам ти приповедао о мом деди, какав је он био радин, како ни једне минуте није могао остати без рада, како нас је непрестано учио, да је рад, највећа чест човеку, а лењост и бадавадисање — болест и срамота. И ја сам целога свог живота ишао науком његовом. Ја сам се дивио пчели, како жудно, брзо

лети у поље! Нек је ветар или вихор однесе с пута, она ће се борити из све снаге своје, да долети тамо, куд је намислила и да се врати кући са соком. Код куће, у кошници тако^е свака има свој рад: једне праве ћелије, друге одгризају плесањ, треће чувају и пазе, да не би ушле туђе пчеле или оса, четврте слажу у ћелије мед и загра^ују их, пете дворе матицу и све до једне раде жељно, без натеривања. Тако сам и сам, док сам био млад радио, по цео сам дан у врту, у пољу, на кованлуку, а у вече још радим ма шта у соби као мајстор. И никад нисам био болестан, јер сам налазио радост у раду, и снагу своју нисам тражио у неуздржљивости и пијанству, из кога се изроди јаз-болова. Врло ми се допало, кад сам прочитао у једној књижици разговор спахије са мужиком. Возио се неки стари спахија и опази старог, као овца седог мужика, који је бацао на сонице ђубре. — А за што ти, вели, старче, не идеш да се одмараш? Пусти млађе нек раде, већ није за тебе рад!" — Млађи имају други рад, — одговори старац. — Но, а шта ћеш радити, да ти смрт дође ту и каже: „ајде старче са мном ?" — А ја ћу јој одговорити: „Чекај, рећићу, мила и драга, оскудица је велика, сама видиш, да ^убре возим или што друго да радим. Иди ти к спахијама и Чивутима: они немају шта да раде, узми њих са собом. Спахија се ујео за усну и отишао је даље. — И заиста, ја видим, да нећу никад умрети, јер непрестано сам у раду! И колико сам се већ година нарадио, а и сад не могу да будем без рада. Колико ми пута донесу у поље ручак, а не могу