Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 4

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 135

2) Сваки треба строго да пазн на владање своје, да је учтив и да неслужи злим примјерима у новјереној му пастви. Мјесто тога дужан је бити присебан и својим видљивим радом указивати, да је он не низак и раван или пониженији од своје пастве, него ли да се одржи на висини, коју му је Бог кроз своју свету цркву ноклонио. 3) Највеће је зло омијање и од тога свештеннк мора бити далеко. У пићу је блуд, вели апостол. Ниће и обична човјека понизи до скота, а какав ће онда изгледати онај, на коме почива благодат св. Духа, ако је пијаница ?! Данас је за свештенство наетупило друго вријеме. Од свештеника се много тражи и, оно мора и Богу и људима да угоди, ако оће да му други признају, да је на своме мјесту.

Као што је напријед речено, за преступе у разним видовима, кажњено их је доста и ни један не може казати да је каштигу претрпио „на правди Бога." Нека нико не мисли, да ће одсад настати бол.е вријеме за наше свештенство. То не! Доброта блаженоупокојеног „старца" митрополита Николајевића некима је и праштала ; али нови Дабро-босански митрополит неће ни моћи такав бити. Рана на духовном тијелу мора се лијечити и кривцима ће се и одсад судити - строжије, него ли досад. Нашто јавно грдити и брукати и уљудне поред онијех, који су у гријеху ? У хатар нстине рекао сам ово. Дај Боже да „добрима" послужп на трајно успјевање у добру; а гријешећима да послужи за поуку, те да и они постану паметни и свјеснп свога свештеничког положаја. Брат свештеник.

Село Азићн и Саопштио: Парохија манаст. Гомионице врло је раштркана и голема. Иста се састоји из овијех села : Кмећана, Мелиће, Обровца, Суботице, Голеша, Первана, Борковића, Вилуса и Азића. Првијех година (понајвише месеца октобра, новембра и децембра 1890. год.) обилазио сам сва села, нешто с манастирским послом, а у неколико и да се упознам са парохијанима, и да иоједина села с етнограФског гледишта проучим. Од свију села манаст. парохије, најзабаченије је село Азићи, и управо је у једну руку, баш ко дивље. Чешће сам пута слушао од мога духовног оца јеромонаха Герасима, врло много шал>ивих прича и пошалица о Азићанима; па сам у неколпко због тога 3. марта о. г. отишао у то горско село Азиће, гдје сам неке парохијске послове обавио, а и рушевине неке у истом селу обишао. Село Азићи једва да има око педесет српскоправославних домова, а пружило се је, испод некнх страна, и то на крају бањалучког котара. Од Бање-Луке удал>ено јз скоро десет сати, а од Санског-Моста само четири сата, па ипак Азићи припадају котару бањалучком ? ! . . . Само село дијели се на три заселка (махале), као: „Доњи Азићи", „Горњи Азићи" и

Бегове старине. Срб Пеција. „Пантелићи". Село је доста неуперно; једино нешто за благо има згоде, а вода, млин, па и дрво доста им је далеко. И ако је сеоце Азићи врло забачено и врлетно, ипак у стара времена играло је бол>у улогу, него данас, и по свој прилици било је и знаменитије, него ли пак сад, јер у споменутом сеоцету имаде рушевина и развалина од старинских градова, а на сред села постоји и старинско гробл>е са великим мраморним плочама. То гробље народ зове „дивовско гробл>е" ? . . . Развалине су у Азићу ове: „Вучај-град", од ове развалине врло се добро и сад зид позна, а налази се у једној страни, између села „Вилуса" и „Азића", на десној обали ријечице истога имена. Ријечица „Вучај". извире иснод села Павића у бањалучком котару, па тече према сјеверо-западу, н салијева се у овећу ријечицу „Козицу". Вучај-граду прићи се може осваклен, ама бора ми Србине мој драги, више „четверо-ножпце", него „двоножице". Ниже града има природна пећина, и ]ош доста великих литица. А у опће, пошавши према ушћу ријечпце Вучаја велике су стијене и стране, особито од Пангелића, па до у село Козицу — (котар СанскиМост .)